Ибиш-ага/III

Глава трећа

Сутрадан је у суду ствар била свршена на велико изненађење газда-Настаса Београђанина, а на још већу радост Ставрије ћурчије. Он даде

сто и петнаест дуката и ниску од тридесет, и доби исправну, потврђену тапију да је кућа његова, Божја па његова. Радостан позва кући Ибиш-

агу који му радо прими позив.

Кад изиђоше из суда, упутише се Ставријиној кући, Ибиш-ага пушећи, а Ставрија пипајући се једнако по џепу, изнутра од ћурчета, где му

је стајала тапија умотана у Гицину пембе-шамију.

Стигоше у кућу, поздравише се и поседаше. Настаде разговор. Разговараше се о свему и свачему, а највише о Нишу. То растужи Ибиш-агу, и

он изли читаву тугованку.

- Ах, Ниш, Ниш - уздисаше једнако Ибиш-ага. - Ниш - парађумиш!

- Па како ће ми без теб' саг, Ибиш-аго? - пита Ставрија... - Научимо се у комшилак од време јоште... па саг, теб'-те неће бидне!

- Неће, Ставријо - рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком - ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен' за теб' и од теб'

па за мен'! Ништо не видомо лошо за тол'ке године и тол'ко живење ни ти од мен' у султанско, моје, ни ја па од теб' саг у краљско, твоје

време!

- Ба! Да не да Господ! - вели Ставрија.

- Е, е, за тој ми кеиф! - вели Ибиш-ага.

- Па не остави, Ибиш-ага! Е, а зашто, ага? - пита га Гица Ставриница.

-Такој му ред... Бог рекаја! Виде ли, комшике, у јесен кад је, па кад се зберу хаџи-бабе лелеци, да се селе преко море, у Мисир и Шам,

и на там јоште подаље? Мило ги и убаво и овден, ама крв ги тегли там; жал ги да се селе, ама ниједна неће да си остане!... Ете и с мен'

си је алис таква работа. Душа ми плаче, ама друкче не бива!... Сви си от'оше!... Ће станем и ја мухаџир!... Бог рече и нареди, Ставријо;

ништо не бива на овај свет без његову вољу! - заврши Ибиш-ага дршћућим гласом, а дубок уздах му се оте.

Утом уђе и прекиде разговор Ставрина ћерка, млада Калина. Лепа, бела, витка, и млада као роса, девојчица у црвеном јелечету и плавим

шалварама и зеленом свиленом ферменчићу преко јелечића; зато су је ваљда махалски момци међу собом и звали: "Калино, чупе зелено!"

Пустила оне пусте дуге курјуке далеко испод паса, а трепавицама бацила сенку далеко испод ока, којим смерно и плашљиво погледа. Кад уђе,

поклони се смерно и приђе Ибиш-аги и пољуби га у руку, и метну крај њега на миндерлук шарене плетене чарапе, као што је већ ред да

испрошена дарује очеве пријатеље који им дођу у кућу.

-Аа, Калино, ејвала! Е па да причекнеш малко, да си не останем ни ја па постидан - вели задовољно дирнут Ибиш-ага, па се маши за силав

и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. - Еве ти од мен' пешкеш.

Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време татку ти; - а ти да гу саг однесеш на човека ти!

- Што, што... што, што збориш, Ибиш-ага? - вели му збуњено Ставрија, а Калина се повукла стидљиво, па гледа у земљу, а не сме да прими

ниску.

- Како: што зборим? - запита мало љутито Ибиш-ага. - Лошо ли прајим ја, ели вија па лошо зборите? Зар ако сам си друга вера, зар зато

да не смем, демек, да си по ваш адет чиним?!... Сас алал, море, и сас кеиф прајим!

- А, да не да Господ - правда се Ставриница - како збориш ти па то, Ибиш-ага?... теке... викам...

- Ајде, узни си, кузум-Калино - храбри је Ибиш-ага. - Узни си, узни, што се тол'ко срамујеш?... Сас алал ти давам! Од мен' нек ти је

тој пешкеш, и од Кумрију керку ми, а другарицу ти...

После дужег наваљивања најпре Ибиш-аге на родитеље, а затим свију њих на Калину, приволи се најзад Калина и узе ниску дуката и обеси је

о своје бело грло пред задовољним Ибиш-агом. Сви му захваљују.

- Кад ће да нас оставиш, да путујеш, демек, Ибиш-ага? - запита га Ставрија.

- Јутре - вели он дижући се и узимајући дароване чарапе. - Ајд' са здравље! Да се алалимо, комшијо. Ти си имаш саг послу, а и ја си

имам јоште неке работе да си посвршујем.

- Па ће се, ако дадне Бог, јоште који пут да видимо у наш век? - вели му Гица Ставриница испраћајући га. - Ће дођеш, ага, неки пут у

Ниш, у стар комшилак?

- Ее - махну сетно руком Ибиш-ага. - У наш век, веће мучно да ће да се видимо и зборимо, комшике... Теће - додаде осмехнувши се

суморно - може и тој да бидне. Србија је... како си започе... кој знаје! А ја ће си путујем куд ви је Бакарно гумно - па јоште три дана

далеко оданде ће се населим!

Алалише се затим најсрдачније; Ставрини га испратише до капије и вратише се весели, а Ибиш-ага оде сетан и замишљен.

*

Још истога дана усели се Ставрија у своју нову кућу, и одмах нахрани гугутке и голубове које му у аманет оставио беше Ибиш-ага, с

молбом да их не растерује, и да ником из комшилука не ускраћује воду из свога надалеко чувеног бунара. А Ибиш-ага је после заредио по

својим познаницима Србима и узео од свију "збогом": хтео је да га сви задрже у доброј и лепој успомени. Многима је још раније раздао

многе фидане, многима искалемио силне руже и силне воћке, сиротињи по махали раздао много брашна и масла, многе сахане и тепсије, а

господи испоклањао многе раскошне филигран ствари; казначеју је дао своју огромну и скупоцену срмали-ћилибарску муштиклу са великом

округлом плеханом футролом, која пукне као топ кад год се отвори.

Сва је махала жалила одлазак Ибиш-агин, а пријатељство његово према Ставрији ћурчији чуло се одмах по целом граду, и свак је причао и

даље хвалу разносио. И сам Јевђо Мићовић - који је у својим дописима по новинама на све нападао, пишући с болом у души, с најеженом кожом

и дршћућом руком (а као писаћим материјалом) "крвљу срца свога и соком живаца својијех" о многим и многим стварима "које озбиљно могу

забринути једног искреног сина ове земље" - и он сам, исти Јевђо Мићовић Мокрогорац, био је, чувши од свог доброг пријатеља и земљака

Мића Јевђовића Ариљца, био је, велим, фрапиран овим доиста дивним и у данашње доба ретким примером пријатељства и доброчинства. И

узвикнувши: "Киљадили се такви!", дочепа шајкачу и навуче брзо каљаче на чарапе, закључа своју канцеларију - на којој је стајала велика

плехана табла, фирма, с теразијама правде и испод њих с подужим натписом: "Јевђо Мићовић Мокрогорац, зналац правнички, даје правничке

савјете потребитијем и угњетенијем лицима у свијем случајевима, а нарочито је специјалист у бракоразводнијем парницама, по умјереној

цијени, а сиротињи забадава" - метну дивит, перо и табак-два писаће хартије у џеп, препоручи канцеларију комшији Трајчету пиљару, и крену

се преко Нишаве у Београд-махалу да нађе Ибиш-агу.

*

Кад је Ибиш-ага свратио у Јакубову кафану "Будим-град", Јевђо је већ седео за столом и стајала чаша пива пред њим, а била му је то

ваљда већ шеста чаша пива. Ова га је већ расположила, и он је, очекујући и погледајући час-по кроз прозор и врата, полако, онако више за

себе, певушио кроз зубе, и носом имитовао гусле - и тако пратио народну песму Стари Вујадин; певушио је баш завршетак песме:

Гледајући с највише планине,

гледајући доље на друмове,

куд пролазе Турци и трговци,

кад се појави на вратима кафане Ибиш-ага.

- Чок селам, Ибиш-ага! - поздрави га Јевђо по војнички.

- Да да Господ! - отпоздрави га Ибиш-ага немарно и седа за други сто.

- Аа... ја ово... господин Ибиш-ага, вала, на твој рачун пијем - рече Јевђо и узе чашу с пивом, па се пресели за Ибиш-агин сто...

- Ако, ако, господин Јевђо, прошћавај, ја си заб'рави... ако... походња је!

- Јок, море! Није зато, није - вели Јевђо и бира из поднете котарице једну кифлу. - Ибиш-ага ће ти плати - вели пекару и узе две

кифле. - Јок, Ибиш-ага, није зато. Извините за тај израз.

- Како рече?

- Велим није и не дао Бог зато да је, то јест, за походњу. Нећеш ми вјеровати, Ибиш-ага, а нема човјека који више мрзи на муфталук

него исти ја! Јок, јок! Него за нешто друго... Чуло се, море, бруји по чаршији... ђегодер сам сио, у кафани, у мијани, по кућама, у

чаршији и по малама - све о теби, вала, ријеч; само о нашем Ибиш-аги и о његовом куманом дјелу!... Е, не знаш како ми је то мило било кад

сам чуо! Здрав си! Киљадили се такви!...

- Па сваки да ти плати по шест чаша пива! Није згорег! - прекиде га неко од другог стола.

- Кест бре, ти! - обрецну се Јевђо на онога... - Хе, хе, не слушај га, Ибиш-ага! Имамо шалу један с другим!... Него, односно, што се

тебе тиче, газда-Ибиш: Бравост! Бравост, Бога ми! Алал ти вјера! Е, јеси ти један лорд... прави лорд... Алал ти качамак!

- Чујем? - пита га Ибиш-ага зачуђено.

- Јеси ти један, један... Хеј, Сотире, дај још једно пивце... Е, е, јеси ти једна, један... галант човек, исти, вала масарош, и један,

касти, из главне чаршије из сред Биограда галантерист. - Оно што си учинио са Ставријом ћурчијом, е, оно ти јес' једна лијепа ствар!

Дивота, болан брате - рече обраћајући се једном сасвим непознатом за трећим столом. - Чикам, вала, свакога кристијанина...

- Остави, де! - прекиде га намргођено Ибиш-ага.

- ... Па сам дошао, Ибиш-ага, да ми ти то укратко исприповиједаш, у појединостима, то јест... како је све то било... Сотире, зовни

оног екмекчију, пекара, како ли се ваби, по чвапски... Деде, вјере ти, Ибиш-ага, де!

- Што рече! Како да ти причам? Што имам да ти кажем? - рече озбиљно Ибиш-ага. - Не л' рече да се веће знаје? Та што си саг требе па

топрв причање моје? Ставрија зар рече некому да си иде реч по махалу, а ја несам до саг реч прозборија, ни ћу га по саг да зборим хич!

- Ама, зна се, брате, све то; знам и ја све како је то било, него и јопет - вели Јевђо, вадећи из џепа перо, дивит и хартију, и

ређајући све по столу - него ти лепо спреми једну банку за мене, а ја ћу ти то јоште љепше, вала, одрадити, и башка, платићеш ми још

овијех осам чаша пива попијенијех, па...

- Да платим, де! - вели Ибиш-ага.

- ...Па ја лијепо да "гепим једну шуштавицу", што рекли они, а ти да се још љепше, вала, прославиш у јавности... Еј, друже и рођаче,

дај јоште једно пиванце на газда-Ибишев рачун!... Јер, ја би' стио, рад сам, то да опишем у новине, па да се чита по свијету, а да

замолимо све српске и још сувише хрватске...

- Што... што, што... што, бре, рече... Што, бре? - скочи Ибиш-ага као опарен гледајући на писаћи прибор пред Јевђом. - Што да се

писује?! Што да се чети?!

- Ама, Ибиш-ага...

- Јок, јок, јок!... Што кој треба да знаје за моје работе! Јок, јок! - заврши љутито Ибиш-ага, плаћајући Јевђов рачун, осам пива и три

кифле.

- Ама треба и лијепо је ради примјера овом свијету! Да се, на примјер, и други свијет на тебе, Ибиш-ага, угледа... Да чује цијела

Србија и Јевропа...

- Ех! - одбија достојанствено Ибиш-ага. - Што си кој милује, нек си чини. Ама за тој писување - хич да неси писаја ни један реч,

тол'ко ти казујем! - рече претећи Ибиш-ага.

- Море, дај ту једну банку, једно кајме, па ја да ти напишем, а ти само уживај...

- Море, три банке да ти дам, сал да га не писујеш! - рече Ибиш-ага, и баци преда њ три банке.

- Ех - љути се Јевђо мећући банке у бележницу. - Ништа од вас оријенталиста! Никада, вала, нећете бити Јевропејци!... Ама ондар, на

тај начин, неће нико да зна за тако племенито и кумано дјело!

- Јок, јок! - брани се Ибиш-ага дижући се да иде, и плаћајући за Јевђа још осам пива и три кифле сутра кад дође. - Што ми треба

писување јевропејско! - Има један наш реч, да га не запишеш, ама да га запантиш убаво: "Севап учини, фрли у море; ако риба не зна - Алах

ће да зна!"

1898.