Зона Замфирова/5
Глава пета
Она је управо као нека епизода. Као епизода узета, она је, истина, мало подужа, али узета као роман, она је ипак кратка; јер она и није управо ништа друго него један кратак сензациони — али за родитеље врло поучителан — роман, у коме су јунаци млади Митанче Петракијев и нека Швабица Хермина... Све ово морало се испричати да виде читаоци пред каквим је амбисом врло лако могао бити и наш јунак Мане кујунџија.
По решењу фамилијарног већа, Јевда узе преда се једнога дана сина Манчу. И пошто је женидба у начелу била већ свршена ствар, разговараше сад о њој онако у појединостима. Јевда му спомену и изређа имена свију девојака. Спомену му Фрузину Мадину, како је вредна, кротка и лепа, и додаде да није ни чудо кад јој је татко Грк из Филибе; затим му спомену Тимку Јордана Калтагџије, похвали је како је здрава, — „како мечка“, рече Јевда — како лепо тка и води сав домазлук; Дику Грнчарску наговести му и рече за њу врло много лепих ствари: како је здрава, вита стаса, „како се, кад иде чаршијом, срамује, како и прилега на девојче“, како је послушна и како има лепо грло, кад запева „Запевало булбул-пиле, мисли зора је!“ Ленче Кубеџијско, Зоне Ставрино, Јоне Мамино и Гену Кривокапску, — све их спомену, о свакој рече што се доброга могло рећи и запита га шта он мисли.
Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно.
— Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим... Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!... (Читаоцима је познато да у Манчином дућану није било, сем Коте и Поте, никаквих других момака и чирака, али то је сујета мајсторске мајке што је тако рекла!)
— Па ће се женим, нане, ти ич бригу да не береш! — умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво! Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?...
— Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш. Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве...
— Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве? Има време!...
— Мори, Манчо, побрго работи! Зашто ће ги пограбе чорбаџијски синови, како чаршилије, ете, вруће мекике сабајле, — па што ће таг да чиниш?!...
— Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и покротки девојчики да бидну оди овија овогодишњи...
— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње... Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!...
— Што ће начиним?! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито.
— Није без ништо! — рече Јевда после дужег размишљања. — Тугоо, ако је бегенисуваја нику белосветску, — у Нишаву ћу, ете, да рипим!...
Дуго је седела тако на миндерлуку у једном ћошку од собе и мислила. Шта све није помислила. Бранила се од тих многих и свакојаких мисли. — Леле тугооо! Истин’ рекоше који казаше: „Да не дава Господ на дете што му мајка помисли!“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку.
— Што искаш, стринке?
— Поскочи, дете, до чорбаџи-Тасу и рекни: „Вика те стринка Јевда; искочила, рекни, голема работа! Ама брго, рекни, да дођеш!...“
Не прође много а ево чорбаџи-Тасе. Био је подаљи рођак, падао јој као неки девер, а она њему као снаја. На њега се Јевда обраћала увек кад је у невољи каквој била и тражила паметна савета њега би позивала, и он се одмах радо одазивао, као и сваки рођак, али канда је мало, онако потајно, и уздисао за Јевдом, и то годинама безнадежно уздисао. Почео је док је још девојка била, и још није престао уздисати, али о тим уздисајима наравно да Јевда није смела ништа знати...
— Што искаш, снајке-Јевдо? — запита је Таса. — Што ти требам?
— Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де... искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину... Е, какво је тој саг заступило, бог да чува!... Ни се татко ни се па мајка слуша! Што је овој? Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!...
— Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет... Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!... Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...
— Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује. Ете, и мој покојни Ђорђија не пита много, веће рече на татка ми: „Ако гу не давате сас алал, ете, Јевду вашу, а ја ћу гу уграбим; а Србија, вика, и плот неје далеко!“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску...
— Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни, бре брате, батисаше јабанџије!... Овој како ће да му бидне, кој ће да знаје!... А бог да чува! Много лошо, бога ми ти казујем!...
Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде:
— Мину старо време, — беше му, бата-Таско!...
А бата-Таско уздахну и прихвати:
— У старо време се знало, бре брате, кој је стареји, кој млађи; кој је големаш, а кој си је на фукара!... Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори! Па се знало, бре брате, кад је дан, а кад си је па ноћ! По-за домаћина смејаше ли кој да улегне у кућу?! А си домаћин дође, а измећарка си тури чивију на порту — и свршена работа! Нема веће нико да улегне на порту!... Нема доцна кући долазење! А саг?... Памтим у оној време, у годину једанпут ели двапут ако си искочим поради, ете, некуј послу у чаршију. Па ели узнем по-за себ’ измећарче, ели си сам узнем фенер, окачим га на чибуче ели на пуле оди џубе, па си пролазим мирно покрај турцки каракол... Несам, бре брате, џимпир ели качак, ели кумита, та да си брез фенер идем преко сокак!... А саг!...
Судија, бре брате, чиновник, ели приседник суда, дрт човек, бела глава, бре брате; има си зетови и унучики, па си пролази, па ни има по-за себ’ измећара, ни фенер, ни бастун, веће пролази — да прошћаваш — како ники мачор кад си остави мутвак, та се дигне и зареди по ма’алу на нико рђавство. Бога ми ти казујем!...
— Лошо време заступи! Седи си, бата-Таче!... — вели Јевда, и нуди га. — Ако ли једно кафенце?... Доне, мори, Доне! Ела, испеци ни две кафе!...
А газда Таче седе и поче:
— Ете саг ми, Јевдо, дође ништо у памет и присети’ се да ти кажем... Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко!
— Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!...
— Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!... Да сам учија неке чколе, та да испишем, ете, тол’ку књигу — вели Таско и одмери руком једну ужасну дебљину. — „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!... А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“
— А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако. А, истин’, рече, ја сам кабает, много сам, рече; кабает! Ете веће две године и повише!... Ама се вукујем и теглим с њег’ како ала с берикет. Да чујеш сал“. и стаде да прича.
Причање несрећног оца Петракија
о свом несрећном сину Митанчи
„Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’ једне путине код Вана кондурџије, таг топрв запази’ што ће имам муку с њег повише него што татко ми имаше, ете, сас мене! Плати за путине осам динара — ем беле паре, бре брате, рече, малко ли је!?... Ама знајеш како бе’у цврсте и јаке путине, па ем сас потковице! Донесо’ ги дом и дадо’ му ги, и он ги узе! Ама — ете саг ми долази у памет — узе ги кучиште, ама ме не целива у руку како је адет у њега. Обуче ги, и један дан одија сас њи по чаршију, а јутредан неће да ги обуче... Ја си мислим: зар ће ги чува па за недељу ели светак?! Па ми дође ништо мило, та реко’ у себ’: Бреее, овој ће куче искочи по-трговац и од татка и па од татка на татка му!... Ама да чујеш моју бруку! Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине? Он си пâ ћути. А домакица ми Персида, кад виде што ће искочи једно тепање, рече: „Неће си, вика, дете турцке путине; иска штифлетне а-ла-франга да му, ете, купиш!“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти не можеш!? Море ће понесеш, па како селска невеста ће ги обучеш и одиш у њи. А он, куче, — и кој га, бре, научи да си тако збори? — рече: „Нећу да ги носим; бос ћу си идем, ели у селски оп’нци, а да ги носим, рече, — нећу!...“ Е, зашто нећеш? — „Не могу“, рече. — Зашто не можеш? — „Не могу, рече; трупам, рече, сас оне пусте потковице ,како стари мезулџијски, рече, коњ!“ Е, куд се научило теја речи да збори?! Виде ли, море, како се кучиште научило да збори јоште у чкољу!“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга... А домакица ми збори: „Море, Таче, ћути си, па рекни: Исполај на Господа кад си доживемо и тој! Кој знаје, рече, што му је писано, и што ће да искочи из њег’!... Ти си трговац, ама овој ће, рече, искочи јевропејски трговац, галантерис’...“ А ја си сал ћутим, — збори си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си оћута’ н отрпе’ нико време. Ама после ми дође нешто у памет за чекмеџе. Есапим и треба да је тол’ко пазар, а кад си бројим, а оно искача мање! један дан убаво запанти’ дек сам спустија у чекмеџе два по пет динара од пазар, а кад ће да затворим дућан, ја си нађо, сал једно! А код чекмеџе долазимо сал ја и он, ники други! Е неће, зборим си ја у себ’, до чекмеџе да дођеш! И по таг искачаше пазар за нико време спрама есап!... Ама, — па ми дође ништо чудно! Има си једно сопче његово и никога не пушта у сопче. Сам га помета с метлу. Хо, мајка му стара, и тој треба, викам, да је ники угурсузл’к!... И ја се веће заинати’ да видим што је, мајка му стара, у тој сопче! Та један дан у недељу, рече ми један, — а беше код мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се, газда-Петракија, да те не орезили, рече, твој Митка. Чуја сам, — а убаво разбра’ — рече, јучерке на ноћ, куде неке белосветске фрајлице, рече, поју си песну за твојега Митанчу, поју си:
Кој ти купи кондурице? —
Купи ми га лудо-младо,
лудо-младо неженето,
на Петраћа — ете, рече — млàт Митанча!...
та те, рече, максуз потражи’, чорбаџи-Петраки, да ти рекнем. А, рече, твој ’леб једо’, ти ме изведе на селамет, — па адет је да ти кажем; зашто, рече, може ласно гуја да те изеде“. — „А ја си, рече Петракија, уфати’ таг ники стра’ и зорт; — зашто си премећем по мој памет, па уфати’ и присети се за много, та реко’: Море, неје без ништо!... Присети’ се ја: у дућан си не седи, татка не слуша, мајку ич да не види; неће кондуре, кошуљу неће што му мајка ткаје и шије, иска дућанску!... Ударија баксуз у кућу и дућан; а пазар мисечни стаде кол’ко пре недељни пазар беше!... У собу си никога не пушта, а кад си искочи, а он си тури катанац на врата — ем кол’ки катанац! Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује...
„А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом. На сопче му катанац, а њега га дом нема „Причекни си малко, рече ми жена, ће дође дете...“ „А за тој па да ми је!“ реко’ гу ја, та си узе једно сикирче: „Зар ће сам трговачки суд та да не смем, па иска и треба два грађанина да су у присуство! Ба! Не чекам си ја!“ Па си сас оно сикирче обијем катанац и улезнем у сопче... А у собу што ће да видим: мој срам!... По дувар, бре брате, све слике, ем девојачке! Ама, рече, не од наши девојчики, веће од ники из бели свет... па... ете... несу, рече, обучене, веће, ете, како саг да ти кажем... ете, како да се бањају; ама, брез пештимаљ, ели на Ђурђовдан у зору, кад си фаћају мају, да прошћаваш!... Срам ме, рече, изеде!
„Погледа’ на сандаци, а и на сандаци катанци! Премисли’ се ја: Е, што му требају, мајке, катанци на сандаци, кад има — ем какав голем! — на врата?! Та си узнем оној сикирче, па и по катанци, па и по сандаци! Кад си подиго’ капци, — леле мајке, што ће да видим у сандаци! Срам ме и да ти кажем; а њег’, рече, не било срам да збере и скута све тој! Два санд’ка пуна, бре брате, ете, да прошћаваш, све курвинске ствари!...“
— Лелее! Не збори си!... — вели уплашено Јевда.
— „Чешљеви, сапуни, ђулијаци неки, та неки женске штифлетне, колани, подвезице, гакице женске, чорапе, — ама знаш кол’ко су дуге!... Дуге, како да ће около шију да ги врзује!... И све си то збраја и скутаја на куп за онуја несрећу и роспију аустријску, Кермину!... Капетал, бре, један!... дућан! Дућан да си отвори и сортира сас онуја силну стоку! ... Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“!
— Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена. — Црна Персо, што ти се оди дете напраји! А Митанча — што напраји?
— Ешек! Што ће праји? Недељу дана не смејаше да си до’оди дом, веће зареди по тетке и по стринке на ноћување... „А да беше тагај туј, рече Петракија, — ћа’ с оно сикирче да га утепам!“
— Ех, ех, аџамија, па лудо...
— Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?!
— Лелеее! — хуче Јевда.
— А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни му ја па татко; тој ви је, вика, на знање и, ете, управљање! Ич да му никој не дава паре, зашто не презнавам Митанчин, рече, арч...“
— Ех, туго! Неје требало баш тол’ко да је... Син му је... Леле, јединац според три керке!... Па што је саг сас Митанчу — њекња га видо’! Ништо не напраји оди момче... Како земља си дође...
— Шта напраји? Ешкел’к напраји. Изгуби си р’з и трговачки чес’!... Чорбаџијски син!... До Филибе и Солун да просеше чорбаџијске керке, па ниједна да му не рекне: јок! — а он си — ешек ниједан! ожени сас белосветску и изгуби душу сас другу веру, сас туј, што ти гу кажем, фрајлицу Швабицу Кермину! Тој ли је ред?!... А татко што да праји?! Узе си на брата дете, рече: „Сотирче ће ми је по саг син и наследник!“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!... А својега сина напудија!... И чорбаџијски, бре брате, син отиде си, те је саг кантарџијски санким чиновник — сас двеста гроша мисечно!... А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар...
— Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу.
— Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина... Свршија у Грац трговачку чкољу. Седимо си и чекамо да не послуже. Ја си узедо’ с астал ону књигу, албум, па си гледам, преврћем листови, гледам слике, па си запази, једно девојче. Море, које си је овој девојченце, треба да га знам и познавам? Та запита Ставрију полицају што седеше до мен’: Кој беше ово девојченце. Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми. Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете, неје, рече, кроз б’чву, веће кроз обруч... што се, рече ми, потепаше заради њума. Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!“ — Их, мајка му стара, дотле ли зар дође?!
— Какво време заступи, бата-Таско, бог да чува! Е, неје тако баш било и пређашно време, неје!...
— Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било! Пантиш ли, хеј—хеј, дамно, што учини онај Миче Вачин... кад стану ашик на ону ченгију Ђулсефу... Челебија се зваше?! — Остави си човек и татка, и мајку, и дућан, и трговину, па си фати пут сас Цигани у губерл’к... И саг јоште је жив! — Причаше ми неки наши трговци што одише там’ по трговине; нађоше га, хеј-хеј, далеко, там’ на-куде Солун... Свири и он с други Цигани; стануја зурлаш, а она ченгија му жена!... (Даде си једну ногу на првога мужа Циганина, па се удаде за Мичу.) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет! Веру си, рече, нисам баталија, — ама стадо’, ете, рече, Циганин! Имам си, рече, и децу сас њума!...“
— Та тој ти исприча’, — заврши бата Таско — Јевдо, демек да знајеш да неје: „да неје било!“ Било је, — ама у сто године једанпут ако искочи брука и резилак, — ама овог саг почесто!...
— Е, бата-Таско, за тој те и позва’ да те молим, две ти очи, да ми помогнеш. Знајеш какој си је... Жена сам, удовица сам, не стизам свуд; не прилега, неје ред... Не знајем си што се работи и збори по чаршију... Па ти да си распиташ, да видиш, демек, за Мана мојега... Зашто стра’ ме; рече ми да ће да се жени, — а саг па, кад му реко’, — а он стануја пишман!... Па да си разбереш да неје ника белосветска... Тугооо! Акој тој буде, — што да прајим?!...
— ’Оћу, оћу си, Јевдо, — рече чорбаџи-Таско — а за дан-два да дођем ћу! За дан-два, ете, пâ сам туј!...