Звонимир/56

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ДВАНАЈЕСТИ ПРИЗОР

ДВАНАЈЕСТИ ПРИЗОР

Бан Петар и Клонимир уђу.

ЗВОНИМИР:
Остави нас саме, Клонимире.
КЛОНИМИР (изиђе)
ЗВОНИМИР:
Вриеме свакој рани лиек доноси,
Вриеме сваку тугу ублажава;
Вриеме миења лишће на дрвима,
Вриеме миења мисли у човиеку:
Зар да наша мржња навиек траје?
Хајде да се данас помиримо!
Јесам тебе у срдце ранио,
Ал' и моје грдну рану носи!
Ево ја ти братску руку пружам:
Опрости ми! Буди ми пријатељ!
БАН ПЕТАР:
Никада ти опростит' немогу!
Моја мржња, то је моје диете,
Својом крвљу које сам ранио,
И животом својим напајао,
Па је растло и снагу купило,
И данас је од свог отца јаче. —
Да ми ниси из руку измак'о,
Бих ти русу главу одкинуо:
Сад' ја стојим у твојим рукама,
Чини са мном, што б' ја прије с тобом.
Међ нама ће сам гроб разправити.
ЗВОНИМИР:
Кћи ти лежи мртва —
БАН ПЕТАР (нагло):
Зар ј' умрла?
О пусти ме, да с' над њом изплачем!
И ја могу плакат', Звонимире!
ЗВОНИМИР:
Какве риечи!
БАН ПЕТАР:
Недаш ми је видит'?
Право имаш, ни ја теби небих.
ЗВОНИМИР:
Стара главо, Лапсанов ударац
Изтиера ти прошлост из памети.
Зар већ незнаш, да је сам предаде
Хладној земљи прие петнајест лиета?
Па ни гроба недаде ми знати,
Да га могу сузом оросити!
БАН ПЕТАР:
Тако мислиш? Неразумиедох те.
ЗВОНИМИР:
Никада ме ниси разумиео. —
Кћи ти лежи мртва у земљици,
Труне млада, што је могла бити
Срећа моја, а утиеха твоја
И живити к'о анђ'о у рају;
Зар ти није тај губитак грдни
Тврдо срдце мог'о умекшати?
Годино нам над' главом прођоше,
Никада те ничим неувриедих,
Унук ти се као љиљан разви,
Зар те неће жеља да повуче,
Да га видиш, да се њим утиешиш?
БАН ПЕТАР:
А како бик мог'о пожелити
Видит' љагу својега имена?
ЗВОНИМИР:
Из чистог је ложа изникнуо,
Који света црква благослови;
Од свог' отца име је добио,
Које ником другом неуступа
Глед'о диела, ил' златну колиевку...
БАН ПЕТАР:
Мој би унук данас краљ твој био...
ЗВОНИМИР:
Божја воља златне круне даје:
Рече л' твоме унуку пониет' је,
Пониет' ће је ма га ја родио.
Ал' сва срећа златна круна није.
Ето једну ту ниеком дадоше,
Пак изгуби и круну и главу!
БАН ПЕТАР (ћути)
ЗВОНИМИР:
Заклињем те свим светим на свиету,
Преклињем те часом самртнијем:
Остави се те проклете мржње.
Ја сам теби милу кћер узео,
А сад ево сина ти доводим,
Крв од крви твоје, сина кћери
Твоје, твога сина рођенога,
Јер унук је, што и син рођени.
Нек' он буде онај анђ'о с неба,
Који ће нам срдца сјединити,
Који ће ти твоје старе дане
Осијати и усладити их!
БАН ПЕТАР (ћути)
ЗВОНИМИР:
(отвори врата од друге собе и викне)
Радоване, ходи амо сине.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.