Завет
Завет Писац: Милутин Бојић |
Још у моје лице бол не зари реза
И бесане ноћи из ока не зборе
Ни за крст рођени да ме судба веза,
А зенице тужно на пепелу горе.
Ипак у самоћи кад ми нога дрзне
И велика поноћ вечну песму почне,
Осетим, у мени река суза мрзне,
И оловни мрак ми склапа капке очне.
Јер знам, данашње ће жеље бити троме
Кад сломљен, врх празне животне ћу стазе,
Гледати где прете буре све да сломе,
А језером мојих задње роде газе.
Сунце, тад, кад будем пресит свега мрео,
Светли, да с очију пуним твога блеска
Заспим гутајући твој пољубац врео
И не видим руљу што другоме пљеска.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|