Житије светог Петра Коришког

Житије светог Петра Коришког Писац: Теодосије

Житије и подвизи светога и преподобнога оца нашег Петра у Коришкој гори испосника

Благослови оче!

Добро и за добро умиљење, себи и слушатељима корисно поучење, Петра преподобнога споменом, житије његово да за све саставим наговарао си ме, оче и брате Григорије. Као што зна твоје преподобије, много се устезах започети ово, не из лености него више због оскудне своје памети. Јер се преподобни, макар и у последње нараштаје али не горе од изванредних древних отаца подвизавао, и кao бестелесан пошћењем, молитвама и сузама, да тако кажем, анђелски у Коришкој пустињи достојно Бога поживевши, јавио се. И како бих ја груби и недостојни, који у гресима препогано, и скврно, и нечисто своје живљење истроших, и који отуд стекох срце помрачено и ум страстан, и лиших се мудрих мисли могао да уприличим реч или украсим у похвалу? Али да не мислиш да не маримо за твоју љубав, и да се не прогневиш, расудисмо да је боље усрдно испунити твоју молбу колико се ништим умом постићи може, те молимо Богa, премудрости водитеља и благоумља податеља, да нам подари капљу благодатнога знања у Духу светом, како бисмо према твом очекивању достојну реч уприличити могли.

Благоумно твоје разумевање за ово, и добро што молиш од нас, и божаствену љубав коју имаш за свете његове, веома похваљујем и много славим. Јер је добро то што, души својој на овај начин прибављаш. Оставити последњим нараштајима житија светих и њихове изванредне и доброљубиве подвиге — добро је, и веома корисно и згодно: на добро надметање доброљубиве душе, када се о томе чита, ревношћу за добродетељ подстиче, исто као што и љубитељи ратова оно што се у незнабожачким списима нађе написано о мужаству неких јунака у древним ратовима, сада о томе радо читају, и оданде се уче да буду усрдни, искусни и неустрашиви у боју против непријатеља. Тако и спаситељи и слушатељи житија, и храбрих подвизавања, и против ђавола мужастава, и борења, и одољења светих људи, ако су за добро уопште способни, нађу се и нехотице погођени у срцу па се труде да против мислених противника и непријатеља душа наших искусни и противни постану. И у једном и у другом случају житија служе на корист: слушатељима су већ сама по себи корисна, а списатељима следује награда због користи слушатеља. Због тога се ми у Богу и твојој љубави повиновасмо, и почињемо, по твојој молби, приповедати житије преподобнога, не да бисмо покушали овога похвалити, нити пак желимо што сами корисно од њега добити; јер када преподобни на земљи, за живота, похвале људске није хтео, на небесима тек ову никако сада не жели, по давидовим речима: У теби је похвала моја у цркви великој, то јест на небесима, и што имам на небесима мимо тебе, и што зажелех на земљи. Он сада није лишен свих скупа небеских похвала, божаствених, мислим, и анђелских, које ми нисмо у стању замислити нити ћемо икада бити способни исказати их. Али, да дубинама заборава не буде прекривено доброга оца добро живљење и у пустињи трпљење, а да би и ми пажљиво гледајући у њега и као останом подстицани понављали подвиге његове и на добродетељ се покренули, почињемо повест, Бога у помоћ казивању повести молитвама имајући.

Овај свети бејаше из краја хвостанског у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочастивих родитеља хришћана, који га по рођењу његовом светим крштењем просветлише, а када ојача дадоше га да се учи светим књигама. Још из детињства веома кротак дечак, у свему тихо обличје и нарав имађаше, и једноставном и безболном, душом и потоњу благодат божју на њему у младом узрасту испољаваше. Често, како то световни људи воле, вршњаци његови на игралишта и позоришта исхођени покушаваху да и њега силом са собом поведу, али би се он од ових истргнуо говоpeћи да у тим стварима са њима неће друговати. И тамо не хтеде ићи. И често родитељи његови поводом тога бејаху нерасположени због њега, и говораху му: „Бруко породице и срамото, наша, зашто са друштвом радовати се не изађеш, него свагда ћутиш и безгласан као да си у жалости за киме ходиш? Шта се то с тобом на наше очи дешава, коју потајну мисао у срцу своме носиш и не говориш нам о томе?“ А он као дете безлобно не одговараше и насмешив се ништа не рече, него још више на учење приону, и чешће у цркви постећи него код куће пребиваше, и не тражаше од родитеља ни јела ни одела него му они сами на силу од овог даваху.

Доспевши до тога да се упозна ca светим књигама, и о заповести јеванђеља размишљајући, и слушајући Господа како у овом говори: Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, и он помишљаше да остави родитеље. А уз то, ако куд оде и нађе кога где служи Богу, да и oн остане с њим да Богу служи. И о томе стално размишљаше. И одмах отац ка Господу отиде, а мати разумеде cинa својега, осетивши да помишља отићи, и као свака мати обисну му се о врат и плачући говараше: „Не остављај матер своју, чедо, смилуј се на удовиштво моје, сажали се на сиротство сестре своје, још девојчице. Ти знаш да поред Бога још само тебе и ну за утеху души својој имам. Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим због тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио. Не присиљавам те да месо једеш или да се ожениш. Остани и живи како хоћеш, само мене остављај! А он, смиловавши се па раздирано срце материнско, и многим сузама њеним тада задржан би да не оде И одмах по очевој смрти преузе бригу о кући, и у томе послушан матери својој радио је повинујyћи се у страху, али се још јачим постом покри; због тога су га са подсмехом звали „сухоједац“. Вретиште оштро уз тело ношаше, и о том нe знађаше нико осим матере. Због тога још више мати његова над њим плакаше, гледајући цвет његове младости како се у посту суши. Али бојећи се да не оде, остављаше га да живи како хоће. Потом се и мати његова престави, и кћер своју оставивши му ка Господу оде. А он, сузама и надгробним псалмима и поменом матер и достојну пошту одавши, што нађе у кући раздаде ништима, и добивши олакшање настојаше да оде тамо куда је прво био наумио. Али опет младошћу сестре своје, јер не имађаше коме да је остави, задржан би. И када је он упита: „Хоћеш ли да се удаш, сестро моја?“ она, чистоту љубећи, и пошто јој ова реч тешко паде, одговори му: „Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега присиљаваш? Жив Господ и жива душа твоја, ја то учинити нећу, нити ћу те напустити. Бог твој, Бог мој, и тамо куд идеш да се населиш идем и ја с тобом, и како у посту ти живиш, живећу и ја с тобом, само ме не остављај! А он, пошто ју је много молио и не могаде је убедити да се уда, рече „Воља господња нека буде!

По изласку из села и из Дома очева, у цркви светог и над апостолима врховног апостола Петра, више тог села, од старца кojи ту већ живљаше као инок прими анђелски лик, и на томе истом месту подиже и колибу за становање. Близу и сестри својој сагради колибу, те као брат и сестра живљаху, и строги пост и молитве к Богу упражњаваху. Ближњи, и знанци, и по крви рођаци дивљаху се чудесном изласку и животу њиховом у Богу, и долазећи к њима доношаху им потребне ствари. Преподобни због тога Много негодоваше и бејаше му тежак толики долазак к њему, те рече својој сестри: „Веома би нам било корисно живети далеко од својих, и не гледати ни радост ни жалост њихову“. А она рече: „Како хоћеш, господару! И устадоше, те отидоше у други крај, који се зове Алтин, и тамо, опет близу једне цркве светога и врховног апостола Петра, у подвигу поста живљаху. Али се ни тамо делима добродетељним од посетилаца сакрити не могоше.

Преподобни, пак, слушајyћи житија Древних отаца и од срца спреман да се окуша у већим подвизима, жељаше да се дохвати пустиње где би непознат био, али га спутаваше присна заједница са сестром. Много због тога тужаше, говорећи: „О, како ми се велика напаст, ова жена, догоди!“ И пошто му дојади, уставши једном побеже. А сестра његова, осетивши, колибу без ичега остави и за њим пође. И дошавши до једне горе високе што се налази крај града Призрена, више села по имену Кориша, на тој гори застадоше да се одморе од напорног пута, јер сестра његова изнеможе и усну. А преподобни, да само распукнули камен у гори нађе, размишљаше како би усрдно ушао у њ и у њему, ако Бог хоће, и живот свој у самоћи скончао. И помишљаше како је бедно и незгодно са женом живети у пустињи, те речи у себи: „Боље да сестри претпоставим Бога, и корисније је да њу привремено ожалостим а Бога не прогневим занавек“.

Уставши на молитву и клањајући се говораше: „Господе, ти све знаш, и ти знаш срца мојега жудњу за тобом, да из љубави према теби и сада ову сестру моју саму у пустињи остављам, јер хоћу да ничим неспутан послужим теби, Богу мојему. Упути ме по твојој доброти тамо где бих почетак покајању поставио, да се о својим злим делима истински побринем. Ја вољу и завете дајем, а ти трпљење и до конца живљење у пустињи овој даруј ми. Молим се и за ову рабу твоју, сестру моју: твојом добротом благоизволи, и анђелима твојим добрим одведи је тамо где ће у покајању теби угађајући живот свој завршити. Не заборави, Владико, у девичанству чистотом и постом труд. њезин тебе ради. Заштити је покривачем силе своје од свих видљивих и невидљивих замки ђавољих, да се и ја, раб твој, због спаса њеног обрадујем и узвеселим“. И одмах знамењем часнога крста часну главу њену осенивши, док је спавала остави је, проливајући реку суза због растанка. И ушав у пустињу, скри се од ње. А она, пробудивши се и не видевши га покрај себе, по имену га иштући призиваше, и како га ни после дугог тражења не нађе, схвати да је одбегао од ње као што је испрва мислио. И много по гори плачући, и вапајем великим срце своје раздирући говораше: „Тешко мени, где пропадох! Тешко мени, господине брате и водитељу спасења! Тешко мени, слатка моја светлости, како те се лиших? Где си се свио? Где си сад када си мене оставио? Мати ме је наша теби оставила, а ти си ме немилостиво у пустињи саму оставио и бегом одбегао јеси. Тешко мени, што за сан поднесох и шта добих; и зашто, када већ смртним сном бејах обузета, и одмах у њему крај живота не примих, те нe бих у ову смртну беду запала! А сада, жива, сасвим и коначно зло погибох. Тешко мени, јадници, шта да радим, камо да се денем! Горо божија света, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди мило стива, прими и мене овде, и гробом неисходну себе ми сатвори, јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити ми достоји да живим господина брата мојега не гледајући“.

Овако и много још плача достојно изговори. И тако плачући и ридајући отиде међу друге људе који је нису познавали, те у девичанству и целомудрију, у посту и молитви, онако како је од брата научила, провођаше живот. И пошто тако добро у преданости угоди Богу, ка нему престави се. А преподобни, примивши потом вест о престављењу њеном, захвали Богу и радоваше се, јер се и он стално молио Богу за њу да се спасе. То се дакле догоди са сестром преподобнога.

Преподобни, по одласку сестре своје, попе се на гору која се зове Света, и осмотри око ње тражећи место где би подигао себи колибу. И отуда сишавши нађе долину опкољену великим стенама, а у њима пештере многе. На једну високу стену се попе, прихватајући се прстима. И тако као на стуб са муком, узашав, обрете високо на овој стени једну пештеру, као од Бога спремљену, и веома Богу захваливши узвесели се због ње.

Према ветру и у очи сунцу насели се да живи у њој. Мразом смрзаван и сунцем жежен, подвиге поста извршаваше. Стајања његова на молитви, поклоњења многа и бијења у прса, или сузе и умиљења његова у свеноћним бдењима ако опишемо како треба, лењивцима и небригама изгледаће нетачно. Јер потпуно убог и бездоман бејаше, и ништа у пештери не имађаше што би лопови могли покрасти осим поцрнела тела и на њему худих рубина власених, па и то ради прикривања удова чији срам непослушношћу Праоца познасмо. Бесхлебан — мало речено — као да је бестелесан без икаквог јела и паљења дима преби ваше, јер се задовољаваше као храном сабирући изданке дивљега биља и горки букови жир, ако се и то храном назвати сме. Пиће његово — из горе слатка текућа вода, која и жеђ гаси и не заробљава дугим спавањем. Ако ли би ко богољубив, знајући за њега, тек нешто Мало хлеба донео, примао је с дубоким поклоном, али је много молио да му често не долазе или да му што не доносе, и забрањиваше да коме причају о њему, како не би, од многих упознат, и прогнан био. Сна мало, ослоњен на стену седећи узимаше, наготу више од меких хаљина љубљаше, јер се радоваше умно посматрајући кринове у пољу, који и Соломонову славу, пo речима Господа Бога мојега Исуса Христа у јеванђељу, красотом цвета надмашују.

Овако живећи, некако немилостив, незгодан и непоштедан непријатељ бејаше својему телу. Беше и телом крепак и неуморан, јер много у поменутим пештерама беси многи и звери дивље отпре настањени унутра бејаху.

У једној нижој пештери испод стене светога велика змија пребиваше. Међутим, звери дивље по до ласку светога у миру с њиме бејаху, и као суседу му никакво зло не причињаваху све док на крају и не одоше. Но беси лукави, који по природи својој мрзе људски род, као год што у почетку на првог човека Адама завишћу нападоше те га змијиним саветом преластише да ћe бог постати, и због преступљења заповести и кушања дрвета учинише да и од раја и од Бога буде одагнан, тако и на преподобнога завист подигоше, и пошто се заједно са оном поквареном змијом договорише, напрегоше све снаге да га многим нападима од стене и од пештере одагнају. Змија се не усуђиваше да изађе пред очи преподобнога, него у својој пештери дан и нoћ непрестано јаросна шишташе, и шиштањем буку и страх велик изазивajyћи узнемираваше преподобнога. А беси путем маштарија страховити клопот творећи и по ноћи вичући често нападаху на њ. Час долажаху као да вуку са собом ону змију, која разјапљиваше чељусти своје а они говораху да га прождере; час као да му сестра долази јављаху му се и у ноћи плачући говораху: „Брате, брате“ по имену га зовући, „изађи, господине брате, изађи и прими ме у пештеру, да Ме звери не поједу. Тебе јединог уместо poдитеља имађах, и с тобом, све напустивши, пођох, а ти ме саму оставио јеси! Гле, колико времена по горама тражећи те лутам, од глади и плача изнемогла пропадам, жа ти живиш не бринући се за мене кајо да сам туђа. Ти, каменосрдни немилостивче, зар да се не смилујеш на сузе моје? Хоће ли те примити Господ што си ме оставио? Изађи бар сада те ме узми и к својима одведи, па ћеш се опет у испосничку своју пештеру вратити“. А преподобни, схвативши да је то лукавство бесова, појаше псалме Давидове и ни речи им не одговараше. А они, ни у чему не успевши, одлажаху:

И опет дођоше, и тресући пештеру и вичући на светога говораху: „Зашто ти причаш да се бојиш Бога, а сестру своју зверима за јело у пустињи оставио јеси?! И причаш да ћеш се спасти, а толико времена ниси ни покушао да је потражиш! Зар се не плашиш суда, јер ће од тебе душу њену Бог тражити? Којим ћеш, дакле, већим грехом од овог прогневити Бога, ако не изађеш и не нађеш кости њене те их у земљу не погребеш, и бар тим не умириш Бога према себи“. А свети, молитву, творећи, ништа им не одговараше. И пошто им преподобни ништа није одговарао, раздирни гневом одлажаху. А змија, као што рекосмо, увек јаросна шишташе и узнемираваше преподобнога. И како не могаше чисте молитве творити од велике буке и шиштања змијина, дојади преподобноме, те са стене своје доле ка змији рече: „Од Господа мојега Иcyca долина ова н стене ове и са пештерама мени су у део дати, и пештера у којој си се ти угнездила да живиш и пода мном сада покварена лукаво пребиваш, моја је. и мада сам те и хтео за суседа и ближњега имати, зато што на ме сикћеш и твојим многим шиштањем пакост ми правиш, није ми могућно да те као блиску имам. Па и Бог је још испрва непријатељство између тебе и нас положио. И ја бих сад с тобом мир да имам, али није добро друговање са тобом: Устани, изађи, јер си ми на саблазан!“ А змија, када чу претњу старчеву, још љуће на њега шиштањем сикташе, и из пештере не исхођаше.

Преподобни паде на колена и с плачем великим рече: „Ево, Господе, видиш невољу моју: из оног места у које ме приведе твоја доброта, из њега ме ова змија лукава гневом и шиштањем изгони. А ја, раб твој, као човек са гресима немоћан, које противљење к њој без твоје силе смем да започнем, јер без мене, рече, ништа творити не можете“.

И одмах, према древним оцима, четрдесетодневно и ноћно стајање у посту и молитви саврши, и Бога у помоћ за прогнање покварене и лукаве љуте змије анђела свога да пошље мољаше. И кад се завршише дани молитвенога стајања, гле, као неким оружјем, молитвом и постом, поуздањем И вером преподобни наоружан, узе мочугу своју и са стене cиђe, хотећи да се дохвати пештере у којој живљаше змија. И гле, као против Мадијамаца негда Исусу Навину, и овоме против љуте змије анђео господњи с мачем у рукама појави се и стаде пред њим. Старац од Сјаја његова уплашен посрну да падне, али га он подиже и рече: „Не плаши се од мене. Ја сам Михаило, архистратиг сила господњи, и гле, пошто си молио у помоћ анђела од Бога, сада сам ја од њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“ И кад се приближише улазу у пештеру, двоструки напад — анђела с мачем и старца с мочугом — змија не поднесе, него са врха пештере низ провалију побеже и незнано куд у бегу бежећи отиде. Архистратиг рече старцу: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од бесова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и застрашивања се њихова не плаши, Него им се именом господњим противи и отићи ће посрамљени“. И одмах постаде невидљив. А старац, зачуђен Сјајем божијег анђела и изненадним прогнањем змије, у великој смерности у прси своје бијући се говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима трули и усмрдели, те си преславног и пресветлог твојег главног анђела, Господе, у помоћ мени послао?!“ И ушавши у пештеру, захвали Богу и са многим сузама змијино легало обливаше, и доброга божјега анђела као свог саборца Михаила архистратига хваљаше радујући се. А пештеру змијину стаде штовати као божју цркву и свето место, рекавши, као Авраам, „на месту овом Господ виде“.

По изгнању змије, још већим постом, јачим молитвама и свеноћним стајањем подвизаваше се преподобни, а уз то сузама и умиљењем увек славећи Бога упражњаваше се, и меру чисте ка Богу љубави и ума чистоту достиже. Стога и много прелукави бес са својим умишљајима због њега тужаше и веома се гневом распаљиваше, и снагу његову од ћутања и молитве искаше разорити свакаквим варкама и застрашујућим маштаријама.

Стараху се о томе како да га од стене и од пештере одагнају. Једнога дана, тако, усред дана као велики облак гавранова и у обличју свакаквих звери сакупивши се дођоше на светога. Звери са риком и као да ће га прождрети јављаху се, а гавранови као да ће му ископати зенице очију његових у пештеру се залетаху. Преподобни брзо устаде и прекрстивши руке нa прсима рече: Помоћниче мој и избавитељу мој, Господе, не оклевај, јер гле, у лављем обличју дођоше непријатељи моји да ме нападну, похитај да ме истргнеш, и не дај зверима душу славитеља ти, да се не порадују због мене непријатељи моји, нити да рекну: Прождрасмо га, и одмах Исповедање свете вере поче изговарати, Верујем у једнога Бога, као некада Давид певањем песама и свирањем у гусле, те зли дух што дављаше Саула од овог бежаше. Тако и они кад чуше како свети изговара Символ свете вере, побегоше од пештере и ишчезнуше. А свети, претећи им, говораше: „Телесна звер и клеврет ваш, покварена и вештаствена змија, именом Господа Бога мојега Исуса Христа одавде би прогнана, па ћу се и о вашим маштаријама уз помоћ и именом његовим побринути“. И паде ничице на земљу са многим сузама хвалећи Бога говораше: Љубим те, Господе, снаго мoja, и прибежиште моје, и тврђо, и стубе од лица непријатељског, и именом твојим све непријатеље наше што устају на нас низлажемо. И опет подвига поста још више држаше се.

А Бог, као и древне моћне подвижнике, тако и овога својега роба кушајући хтеде да увенча трпљењем многих напада бесова. Зато допушташе често да беси на њега навале, да га са оне високе стене гурну и о камен разбију, али он, божијом силом чуван, никакву повреду смртну не претрпе, и опет у пештеру улажаше с радосном душом. Сва злостављања и ударце од бесова примаше, свестан да Бог, цар мој, бо рење с непријатељима и страдање његово види. Ненаситом љубављу усрдно улеташе у све веће борбе, тако да се и сами беси, гледајући његово трпљење у страдању и непобедиво усрђе у борби, срамљаху, мучећи се око тога како да га убију у све жешћој љутини.

Испод те стене иа којој преподобни стајаше, река С високих гора сходећи близу протиче. И једном, од снега и дажда великог беше набујала. Када то видеше, беси се стадоше радовати и окупивши се у гомили на светог нападоше и са те стене, по божјем попуштењу, у онај поток мутни стадоше га вући, и по оштром камењу раздираху тeлo његово, сами себе подстичући и говорећи: „Пожурите, другови, пожурите! Ако смо раније и лењи били да губитеља нашега овог убијемо, сада је време да будемо вредни и да покажемо, усрђе, јер у овај дан колико год будемо у стању потрудимо се и утопимо непријатеља нашег! И до потока довукавши га, како нису имали власти да га у њ вргну, бијаху га много и говораху: „Иди од нас, бедниче! Теби се међу људима место не нађе, па си у наша пребивалишта дошао да нас протераш, и наше стене и пештере себи у део неправедно наследио јеси. Иди од нас без зла, иди, нико пре тебе не уђе овамо и не учини нам такво насиље! Престани да нас вређаш, иначе ћеш зло свршити!“ А преподобни им ни мало не одговараше. А они, не успевши ништа, посрамљени говораху у себи: „Да га оставимо сад жива. Ако не оде одавде, да дођемо да га усмртимо“. И тако, претећи, од њега одлажаху. А преподобни, покривен ранама, једва се до пештере на стени пoпe, пpстима пpиxвaтajyћи се, и рече: ,,Ево ме опет! У име Господа мојега Исуса Христа, ја се вас не бојим!“ И опет као пpe ћутање и пост држаше, молећи се и говорећи: „У те се, Господе, уздах, да се не постидим на веки, и да ми се не подсмехну непријатељи моји“.

Беси тад отишавши тобож за дуго оставише светога, али се одмах поново као велико мноштво војника сабраше, и дођоше на светога. И напунили бејаху сву долину и по стенама под оружјем хођаху, са шлемовима у облику глава дивљих Вепрова и с ликом медведа и осталих звери на глави, и тако страшан призор твораху како би маштаријама уплашили светога. Дошавши до пештере стадоше пред светога и запретише му, говорећи: „Ето, већ приспе час да убијен будеш! И немој мислити да ћемо те, зато што cмo ти често милостиви били, и сада, нападнута, у животу оставити. Дођосмо да те коначно убијемо. Шта ћеш сад, лудаче? Опамети се бар, и послушај нас: Устани, иди, да мачем заклан зло не умреш. Ни сухо твоје тело људскоме погребу нећемо оставити; paceћи ћемо намучене удове твоје и зверима за јело у пустињи разбацаћемо, да се и остали, кад виде како си ти убијен, не усуде да нас вређају и као ти боре“.

А преподобни, молитвом против њих наоружавши се, рече: „Боже, дођи ми у пoмoћ! Господе ,похитај да ми помогнеш! Јер гле, изгонитељи моји поново се договорише и дођоше на ме непријатељи моји, тражећи на смрт душу моју, и хвалећи се говope: Гоните га, ухватите га, Бог га је оставио, и нема му избавитеља! Боже мој, не удаљи се од мене! Боже мој, дођи ми у помоћ! Нека буду постиђени и нека ишчезну клеветници душе моје, нека се одену у стид и срам они који ми зло ишту. Ја се увек у тебе уздам и свакој борби мојој прилажем похвалу за тебе“. И бесима без страха рече: „Ако би и још веће мноштво пукова на ме навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу своју смелост против вас у име Бога мојега“. Беси са гневом великим огорчише се на њ и јурнуше да га убију. А старац на вратима пештере стаде испред њих и с мочугом их спречаваше да уђу к њему. Они, пак, као пси трчаху унаоколо и са задње стране започеше прокопавати пештеру говорећи: „Храбро, не попуштајте у боју! Одовуд ћемо ући да га закољемо!“ А они који се налажаху пред вратима пештере, вичући и оружјем клепећући на њ наваљиваху, и скакaxy да га копљем и мачем убију. И копљем гурнyт, свесвети мој уназад посрну, и уплашен рече: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа моја веома се збунила!“ И одмах уз помоћ божјег анђела одржан и ојачан не паде, и опет с мочугом не даде да се уђе у пештеру и супротстављаше се говорећи: „Чу Господ молитву моју, Господ мољење моје прими, нека се постиде и смету сви непријатељи моји, нека се врате и устиде веома брзо“. И тако божјом помоћу ојачан би старац, и беси постиђени бише и од пештере одступивши стадоше.

А старац испред пештере стаде и поново с мочугом претећи војводама бесовским говораше: „Шта ви то умислисте против мене као да сам беспомоћан? Или, кao да ме понизите мислећи, у гомили против мене дођосте? Зар и поред тога што се тако често бористe ca мном, не упознасте cвojy немоћ, или не искусисте. силу и моћ Господа Бога мојега Исуса Xpиcтa, који ми би помоћник, и не надвладасте ме као ни сад? Зар нe видесте вашу несрећу и ваш неуспех, јер с војском на ме самога скупивши се дођосте, и обишавши као пчеле саће опколисте ме, и као огањ у Трњу гневом на ме праштући да ме убијете разгоресте се. A ja именом господњим противљах се и опет вам се противим! Па и данас, макар и гурнут од вас посрнух да паднем, Господ ме подржа, снага моја и похвала моја Господа, и би ми на спасење. Десница господња сатвори силу, десница господња подиже ме и ојача ме против вас. Нећу ја од вас умрети, као што се узалуд хвалите преда мном, него ћу, напротив, жив бити у Богу, спасу мојему Исусу Христу. Макар и не престали да ме хиљадама нападате и изгоните, у име његово ја ћу и живот мој овде скончати, а ви ћете бити посрамљени и ишчезнућете“.

А главни међу бесовима ће к старцу: „Што се, исмејани од људи, пропасти својој радујеш и тако против нас галамиш, или жив од нас избећи помишљаш? Причекај мало! Поново ћемо доћи, и брзо ћеш угледати своју смрт. Али зашто се ми уопште и боримо с тобом? Какво бисмо веће зло или теже страдање од оног што сада имаш могли навалити на тебе? Шта, бедниче, зар није од сваке беде горче и тегобније твоје живљење? Како не закључиш да је смрт од живота твојега пријатнија? Јер шта је тај твој живот којим се без памети хвалиш: зар се ниси сам, гризући биље у пустињи као звер, глађу убио? Сунцем паљен, ветром и даждом мучен, у каменој пештери тело се твоје смрзава и труне, а због наготе кожа је твоја као земља поцрнела, а у њој као у врећи кости твоје, као сено исушене, једва се држе. И толико страдајући без ума трпећи своје изнураваш живљење? Како бисмо те боље од овог повредили или проклели!...“

А преподобни у мислима рече: „Да дође милост твоја на ме, Господе, пa ћy увредитељима својим одговорити реч, јер се уздах у речи твоје“, и тако гласно бесима рече: „Није ми непозната ваша лукава подвала, којом лукаво хвалећи ме наваљујте, и да узнесете ум мој хоћете гордошћу, којом ви отпадосте. Али је нечист пред Богом сваки који се поноси у срцу, јер се без ума такав надима; и ако је што добро у току многих година чинио, у једном часу упропастити може, у своју снагу без помоћи божје надајући се. А ја, од свих људи грешнији, признајем: Ја сам прах и пепео пред Господом мојим, и ништа сам по себи како треба без помоћи његове учинити не мислим. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је он Бог мој, и спаситељ мој, и заштитник мој, и на њ се уздам. Тело моје, ако је иструлело или трули, никаква зла ми не чини: ако и труљење поднесе, устаће у неутрулежности; ако је сада неугледно, устаће у слави; ако је сада немоћно и налотом поцрнело, устаће у сјају. Јер ово пропадљиво, рече, треба да се обуче у непропадљивост, и мртво ово да се обуче у бесмртност.

„Каква је то корист, по вашем наговору заробити се многим јелима, дебело тело и узаврелу крв имати, и душу многим страстима у гресима утапа ти? Јер тело и крв царства божијег не могу наследити, рече божаствени апостол. А страдање моје и тешко живљење што их овде носим за све време живота мојега, Нису ни као један дан вечне муке која вас и оне што вас слушају очекује. Па ви и сами то знате и говорите: Пусти ти нас на миру! Пре времена си дошао да нас мучиш! Стога се не само на оне који Богу служе већ и на нас саме, бедне и плача достојне, може како треба позивати, јер се зна од колике части и радости, славе и светлости због гордости отпадосте“. А они, чувши од старца ово, за одговор ништа не налажаху, него их обузимаше јед и зубима својим гризући усне говораху: „О, невољо! О, ти, Петре, тврда стено! Одоле каменим трпљењем својим, одоле и победи! Одлазимо одавде, из пребивалишта нашег одлазимо. Али ако смо и ми понекад побеђени, боримо се увек и зато неке чак и велике на крају живота надвладамо. И о теби ћемо се, непреподобни, постарати“. И тако посрамљени у стиду отидоше.

А преподобни после оне страшне борбе и после победе и изборења, и после одласка бесова, уђе у пештеру и паде на земљу те с плачем великим у прси се своје бијући захваљиваше Богу као Давид, и рече: „Узвеличаћу те, Господе, јер си ме подржао и ниси узвеселио непријатеље моје мноме, јер умало да се не оклизнуше ноге моје, умало да се не омакошe стопала моја. И да ми ти Господе, ниси помогао, још мало па би се у ад уселила душа моја. Милост твоја, Господе, поможе ми, милости твоје, Господе, на вeкe успојаћу и уста моја објавиће хвалу твоју по сав дан спасење твоје“. И тако у умиљењу многом молитве Богу много упражњаваше и исповедаше се. После тога светлост велика у неизрецивом виђењу у пештери заблиста, и сан од њега оде по дану и по ноћи, и мишљаше као да је на небесима а не на земљи у радости и весељу божаственом, и насићиваше се неисказаним виђењима многодневно, тако да је и худо биље и горки жир заборавио јести, и ни да га скупи изаћи потом није мислио, нити је желео још да живи на земљи. Љубављу према Господу своме устрељен, псаламске стихове говораше: „Жедна је душа моја Бога jaкoгa и живога, Када ћу доћи и јавити се пред Богом?“ И тако дању н ноћу размишљајући, и умиљењем срца радосне сузе своје као хлеб сладак за јело и пиће себи нуђаше. Али је и горки жир и сирово биље ублажио Бог, и у ману претворио, и усладио боље него јела на трпезама богатих. Овим јачајући срце своје и душу своју веселећи, ничим од пропадљивих ствари у свету не беше узнемирен. Није се, исто тако, бринуо ни о томе да обделава њиву или да кућу сагради, него се боготесаним пештерама и рупама као сјајним палатама весело радовао, и тако, са захваљивањем Богу, у спокоју и весељy многе преостале године проведе, ка Богу умом и љубављу од свега земаљског стално узношен, како и богоотац Давид о таквима рече: Богу се моћни са земље умом веома узнесоше.

И беси се више не усудише борити се с њим, Нити се к њему приближити смедоше. Али хвалисање њихово, што му рекоше да на крају живота чак и неке Велике надвладају, не заборављајући у срцу ношаше и као нож у души својој ово имајући бојаше се да и он како не буде један од тих. И увек у молитви говораше: „Не одгурни ме у доба старости, и кад изнемогне снага моја не остави мене. Не предај ме у руке непријтељима који ми завиде, да се нe пopaдују и да не кажу за мене: Одлично, одлично, прогутасмо га“. И тако са страхом и трепетом своје спасење твораше, опомињући се оног што апостол у смерности рече: Христос дође у свет да cпace грешнике, од кojиx први јесам ја. И опет: Који мисли да стоји, нeкa се пази да не падне. И Господа који у јеванђељу учи: Све што чините, реците: Ми смо као раби недостојни; што бесмо дужни учинити, учинисмо. Јер сваки који се узноси понизиће се, и који је понижен узнеће се.

Све ово стално помињући, унижењем многим пред Господом себе смирујући осуђиваше. Тиме и до краја живота безбедна од бесова душу његову Бог хтеде да сачува, али и да објави у пустињи трпељиво и многострадално му у посту живљење.

Неки богољубиви иноци сазнадоше за њега те дођоше и замолише га да их прими, како би се од њега испосничком научили живљењу. А он, предвиђајући свој скори ка Богу одлазак, не хтеде им одрећи. Прими их и одреди им да се настане у пештерама испод друге стене, прекопута његове. Потом, из света одлазећи, нареди им да донесу секиру и мотику, и на тој подвижничкој стени у каменој пештери у којој и до конца живота поживе преподобни, гроб да му усеку умоли их. Мало дана после припремања гроба поживевши, испосничком живљењу и у пустињи пребивању учаше братију, и крепљаше да се бесовских напада као немоћних не плаше. И исприча им све о животу своме.

После тога, грозницом обузет и по природи људској мало поболевши, причести се божаственим и животворним светим Христовим тајнама, и рече: „Слава Богу за све“. Много и с многим сузама о исходу душе своје пред братијом много мољаше се, говорећи: „Господе Исусе Христе, сине божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и мимо духове лукавства небурно и без препреке, без заседа и пакости, уз садејство и одбрану светих анђела твојих, и вођен и провођен њима тамо где ћу се теби, Богу мојему поклонити, и примити благо од тебе по великој милости и без осуде за многа моја зла дела“. И тако мир, и благослов, и заштиту од непријатеља у молитви имајући, уз то и последњи у Господу целов братији даде, и навршив дане своје у доброј старости, и поста подвизавање скончав, показа се добрим у Богу подвижником.

О, коликих подвига оца овог похвале мимоиђох и не поменух, избегавајући опширност речи! Нека му их искажу божји анђели, с којима и у телу као бестелесан поживе, и од њих нека буде похваљен, јер се са њима у истом збору сада и весели. Али ћемо и ми од многог бар нешто мало рећи.

Похвала

Петар часни и преподобни, именом тврд и животом.

Петар истинит сиромах који осим себе ништа у пустињи не имађаше, те се ни видљивих лопова не убоја, НИ од мислених не оплени разбојника.

Петар нови пустињак који изванредним трпљењем и зељним уздржањем, древнима подобан, многе и превазиђе.

Петар свети н богоносни који простотом и безлобношћу Христа у души својој уселив понece.

Петар благодушјем и кротошћу чедни голуб, зато и кротких земљу наследи.

Петар свеблажени страшни за бесове, наоружан молитвама му и њихов прогонитељ.

Петар што Врховног назив имаде и вером му подобан би, јер као од за Христа с радошћу распет бити изволе, тако са истом усрдношћу свакодневно у пустињи пошћењем са Христом разапе се, и без мача самомучени до крви јави се мученик.

Петар у свему изванредан, који у молитвама, бдењу и у пошћењу болезнима, у наготи и студени И сунцу на опаљење, непрестаном плачу, и уздисању, у умиљењу и сакрушењу срца кроза све године живљења својег у пустињи себе предаде, изнад страсти греховних добрим подвигом јави се, и достиже до краја свега жељеног који сви богољубиви да стигну у жудњи труде се, то јест савршену љубав према Богу, која је прво и једино блаженство. Крај маловременог и привидног живота на земљи остављајући, и позван у бесконачан ка Христу и блажен живот, хтеде да дух свој сам преда Господу. И одмах горепоменуту братију опусти у њихову пештеру да почину, заповедивши им да сутрадан опет дођу к њему. Братија и не хотећи, али наредби старчевој не смејући противити се, отидоше.

Те ноћи, кад устадоше за поноћну и јутарњу службу, чуше неизрециве песме и гласове који сладошћу ум и срце у умиљење одводе. И брзо из пештере изађоше и тражаху да виде откуда ово слатко и за слух пријатно појање долази. И погледавши на стену старчеву и видевши пештеру његову као да је многим свећама осветљена, зачуђени тим, говораху: „Кад одосмо, старца самога остависмо. Па ни огња раније у пештери његовој није било. И како светлост велику у њој сад видимо и многих појаца гласе откуда чујемо? Да није ко од познатих му пре нас дошао и с њим се радује? Али какво је то чудно њихово весеље, јер ни песама силу не успевамо схватити?“ И хтедоше доћи до пештере и утврдити шта се у њој догађа, али их заповест старца задржаваше. Та ноћ им се као цела година учинила, говораху, паштећи се и чекајући јутро да дођy до старца и виде шта се са њим десило.

Кад бише окончане те слатке и неизрециве песме, одмах по томе и дан освану, те братија журно стигоше у пештеру, и нађоше је пуну благоуханих мириса и никога другог у њој не видеше осим преподобнога у усеченом гробу где лежи као да спава, у власено рубље умотан, и отишао ка Господу, лицем веома светло сјајећи и тиме чистоту ка Господу, лицем веома светло сјајећи и тиме чистоту и сјај душе своје испољавајући. Тада схватише да се нису из људских, калних, и лажљивих, и клеветом оскврњених, и нечистих усана него бестелесних и чистих светих анђела који стално Бога поју, кад појаху светога старца, гласови из пештере чули. Дивећи се светости старца и похваливши Бога који га тако почаствова, негодоваху на старца и жалећи се говораху: „О, немилосрдни! О, равнодушности твоје према нама, оче! Анђеле нa свој погреб примити хотећи, нас као грешне одагнао јеси, иако добро знаш да си тиме Много ражалостио оне кojи тебе ни мало ниcу ожалостили“. Али захвалише Богу што се благослова и молитве његове пре престављења његовог удостојише.

Многим изливањем суза и надгробним псалмима, ако и пре њих од анђела опојаноме оцу одадоше пошТу, и часно и преподобно лице његово са страхом целиваше, и тако камењем камени покривши гроб плакаху, називајући себе јаднима и изгубљенима због тога што се лишише светога старца. И тако плачући у своју пештеру вратише се.

А Бог, не хотећи да утаји зној труда, који је њега ради проливен, и добро и чврсто у пустињи трпљење преподобнога, после не много времена исушене часне и свете мошти њихове као миром аромата благоухањем обогати и дарова им благодат да исцељењем чудеса творе. И до ушију многих допре глас о њему, и одмах људи из околине и из многих ближих и даљих крајева почеше долазити и притицати, па се светим његовим моштима клањају и до овога дана. И сви који с вером и љубављу долазе, кад одлазе, одлазе без туге и не без користи, јер од многих и различитих недуга оздрављење примају, и притиснути дусима нечистим ослобођени бивају, јер је примио од Бога власт за живота и после смрти да ове одгони. Тако Бог прославља славитеље своје.

А ја, кукавни Теодосије, за чудеса која се показивањем светог Духа и исцељењем од светих моштију преподобнога догодише, чезнући много за њим, с љубављу и вером, и молитвама преподобнога од Бога удостојен, дођох из Свете Горе Атона, и светога оца светим и чудотворним моштима поклоних се. Угледавши пустињу његову и стену на којој се подвигзавао видех дивно од. Бога за отшелнике устројено пребивалиште. Јер место је ван света н за сваки подвиг прикладно, на стално умиљење и плач за богољубиве поучно. Пештера, пак, преподобнога, у којој натчовечански као анђео поживе, у цркву божју претворена би, а у њој гроб његов и светих моштију остаци чудотворни леже. Главу његову свету са осталим удима, док испрва у пустињи лежаху, христољубиви људи са великом љубављу и вером, неки у Константинов град а други другамо разграбише и однесоше, и сваки у свом отачаству разделише на украс н лепоту црквама.

Све ово видевши и пo том дознадох колико је велики у посту и трпљењу преподобни и ваистину достојно од Бога прослављени, и распитах се код мештана и многих из околине за оно што из живота његова хтедох дознати, и што слушањем примише од оних инока који преподобнога погребоше и који с њима бејаху, па ми то о њему испричаше да и род роду после њих ово пренесе као повест, те написах и сатворих да сваки може прочитати, да се добро житије преподобнога не би приповедало као сан и гатка, и да тиме не бисмо били лишени користи и умиљења. Нека и сви ми који читамо и слушамо, молитвама преподобнога, оставивши зла дела и на добро се покајавши, Богу пођемо, и опроштај грехова овде достигнемо и обновљење вечних блага добијамо, у томе самом Христу Исусу Господу нашем, коме слава са Оцем, моћ, част и поклоњене заједно са светим духом, и сада и свагда и на веке векова, амин.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Теодосије, умро 1328, пре 696 година.