Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,5
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?10
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета као усред зиме;15
кад погледаш стрмо испод града,
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;20
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно,
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,25
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато.30
А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,35
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака:
кад гођ хоћеш, да је тазе једеш“.40
Дође књига љуби Момчиловој,
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, другу ситну пише:
,,Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,45
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће 50
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу лију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога:55
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до бога.
Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
Ти подигни млогу силну војску,60
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој.
У Момчила чудан наук има:
свако јутро у свету неђељу
рано рани у лов на Језера,65
с собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера.
Када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,70
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора.
Тако ћеш ти погубит Момчила“.
Када краљу така књига дође,75
те он виђе, што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,80
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.
Мало прође, и љуба му дође,85
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе;
а њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља 90
те ми рониш сузе више главе?“
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо — 95
чула јесам, ал' нисам виђела —
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога;
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати,100
већ се бојим хоћеш погинути“.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој њуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,105
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први залјевају п'јевци,
ти отиди у нове ахаре:
тад ће чиле попуштити крила,110
тад му можеш крила сагледати“.
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати; 115
а кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека,
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.120
Ал' истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Тада она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,125
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо.
Онда млада оде у ризницу,130
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом затопила крвљу;
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,135
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио:
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,140
пак се сави око Дурмитора;
ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера;145
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо;
нека бог зна, добра бити неће“.
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!150
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а бог је истина.“
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бијелу кулу;
дочека га девет миле браће 155
и дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера,
а љуба му изведе чилаша;
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.160
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,165
као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
„Чујете ли, моја браћо драга!
Издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу“.170
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
Ви удрите војсци по крајима,175
ја ћ' ударит војсци по сриједи“.
Мили боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину!180
Више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,185
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,190
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може.195
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Из шале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!“200
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни, нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
бог убио твоју Видосаву!205
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго“.
Кад то зачу војвода Момчило,210
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша;
трипут скочи, до града доскочи;
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!215
Кад се Момчил' виђе на невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао“.220
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,225
савезала косе за диреке?“
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,230
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,235
па се пење граду уз бедене;
готов бјеше у град ускочити,
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку.240
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,245
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива.
Ал' говори војвода Момчило:
„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,250
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,255
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, кô и ја, јунака“.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори;260
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,265
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаконијом;
па отиде у ризницу млада,270
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;275
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,280
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!285
Тад говори крале Вукашине:
„Авај мени до бога милога!
Нуто курве младе Видосаве!
Кад издаде оваког јунака,
кога данас у свијету нема,290
то ли мене сјутра издат неће!“
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,295
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,300
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.305
