5
Женидба Милоша Обилића
(Из Херцеговине)
Славу слави свети Аранђеле,
Уранила Јелисавка млада,
Мила шћерца славна цар-Лазара,
У Крушеву на бијелој кули,
Прије зоре и бијела дана,
Па пошета до кава-оџака,
У одају војводи Милошу,
Пак Милошу добро јутро виче,
А слуга јој здравље прихватио,
И испред ње на ноге скочио,
Од очију сузе проточио,
А госпођа њему говорила:
„Слуго наша, војвода Милоше!
„Што прољеваш сузе низ образе,
„Ђе сам дошла у твоју одају,
„Да ми не даш каву ни ракију?
„Вас је трошак мила бабе мога,
„Ти не жали цара честитога;
„А да си ти мени долазио,
„Ја бих теби каву доранила
„И бојали чибук запалила,
„И донјела вина и ракије.“
Онда Милош стаде бесједити:
„О госпођо, лијепа ђевојко!
„Зар не знадеш — ако Бога знадеш!
„Твоје секе китне Анђелије!
„Она хоће тебе опазити,
„Па ће тебе цару опадати
„И мене ће с главом раставити.“
Кад то дочу лијепа ђевојка,
Отален се натраг повратила,
Па отшета у своје одаје,
Хесапљаше: нико не виђаше,
А то гледа љуба Бранковића,
Па доказа Бранковићу Вуку:
„Види секе, Јелисавке младе!
„Ђе Милошу иде у одају
„Прије зоре и бијела дана,
„Милош ће јој обљубити лице
„И срамоту цару учинити,
„Већ ти кажи славну цар-Лазару,
„Нек погуби једног невјерника,
„А ја одох к милој мојој мајци.“
Кад Анђуша мајци долазила,
Казује јој, што је и како је;
А Милица говорит' не даде,
Но овако шћери одговара:
„Сједи доље, Бранковића љубо!
„Обилић је соја господскога
„И у себи чиста срца свога,
„Срамоте ми учинити не ће.“
Ту Анђушу резил учинила.
Ал' да видиш Бранковића Вука,
Он ти цару опада Милоша:
„Види царе, славни господаре!
„А Милоша једног невјерника!
„Што ће њему цура у одаји?
„Он ће њојзи обљубити лице
„На срамоту славна цар-Лазара;
„Ако ћеш ти мене послушати,
„Ти ћеш њега скоро погубити.“
А кад дочу славан цар-Лазаре,
Јемин чини погубит Милоша.
Кад дочула госпођа Милица,
Моли цара и у руку љуби:
„Господине, славан цар-Лазаре!
„Не мој своје погубити слуге,
„То је нама од Бога грехота,
„А од људи голема срамота,
„То ће чути све седам краљева,
„Сваки ће се теби удивити.“
Молила се, умолит не море,
Што цар рече, препорећи не ће.
Кад виђела, да ће га смакнути,
Овако је њему говорила:
„Господине, славан цар-Лазаре!
„Овако ћеш погубит' Милоша:
„Пашаљи га у земље одметне,
„Кара-Влашкој и Кара-Богданској,
„Што су нам се скоро одметнуле,
„Па не дају данка ни харача,
„Но ти спремаш твоје Бранковиће,
„Да покупе данке и хараче
„И да земље под руку окрену;
„Како који тамо одлажаше,
„Већ се никад амо не враћаше,
„И Милоша хоће погубити.“
А кад дочу славан цар-Лазаре,
Он добави војводу Милоша,
Пак на њега погледује криво.
„Слуго моја, војвода Милоше!
„Ти до сутра опреми парипа,
„Да путујеш у земље одметне,
„Да покупиш данке и хараче.“
Кад дочуо војвода Милоше,
Голему се јаду осјетио,
Отален се натраг повратио,
Па ето га до кава-оџака,
И прољева сузе низ образе,
А гледа га Јелисавка млада,
Са одаје са џамли пенџера,
Па Милошу вако проговара:
„Слуго моја војвода Милоше!
„Што прољеваш сузе низ образе?“
Све јој Милош по истини каже:
„О госпођо, лијепа ђевојко!
„Колико сам теби говорио,
„Да ћеш мене с главом раставити,
„Сад ме царе погубити даје,
„Опрема ме у земље одметне,
„Кара-Влашку и Кара-Богданску,
„Да покупим данке и хараче,
„Да му земље прихватим под руку,
„А никад их покупити не ћу,
„Но ја видим, да ћу погинути.“
Говори му цура са пенџера,
„О Милоше, моја права слуго!
„Ти се не мој на то препанути,
„Како су се земље одметнуле,
„Све он шаље своје Бранковиће,
„Бранковићи проклето кољено
„И тамо су зулум порадили:
„Једна глава ишту два харача,
„На годину четири пореза,
„Чула јесам, ђе говоре људи,
„Тешка жена да им харач даје, 125
„Сиротињи зулум одолио,
„На то су се земље одметнуле,
„Већ чу ли ме моја права слуго!
„Када сутра бијел данак сване,
„Позваће те славан цар Лазаре, 130
„Да ти Ферман и оправу даде,
„Слуго моја, војвода Милоше!
„Ти заишти царева Фермана,
„И заишти до два Југовића,
„Најмлађега и најстаријега, 135
„Најстаријег Бошка Југовића,
„А најмлађег дијете Ненада;
„Ако теби Бог и срећа даде,
„Те ти даду оба Југовића,
„Југовићи мудри и паметни, 140
„Ви хоћете бидат покупити
„И под руку цару окренути.“
Кад Милоша тако сјетовала,
Милош оде у своје одаје.
Како сутра бијел дан освану, 145
Уранио војвода Милоше,
Па пошета славну цар-Лазару,
Те заиска царева Фермана,
Цар му даде сићана Фермана,
И заиска до два Југовића, 150
Најмлађега и најстаријега,
Најстаријег Бошка Југовића,
Најмлађега дијете Ненада;
Не даде му до два Југовића:
„Ваља т' ићи, да не ћеш ни доћи?“ 155
То Милошу царе одговара;
А Милош се натраг повратио,
Па отиде коњма у подруме,
Те дебела опреми ждралина,
Па пошета ситнијем сокаком, 160
Објема се рукам поднимио,
А прољева сузе низ образе.
Опази га Јелисавка млада
Са пенџера са бијеле куле,
Овако је њему говорила: - 165
„Слуго наша, војвода Милоше!
„Шта ти јутрос бабо одговара?
„Даде ли ти сићана Фермана?
„Даде ли ти до два Југовића?“
- Даде мени сићана Фермана, 170
„А не даде до два Југовића,
„Но овако мени одговара:
„„Ваља т' ићи, да не ћеш ни доћи.““
Овако му цура говорила:
„Ој Милоше, моја права слуго! 175
„Кад ти пођеш и поведеш ждрала,
„Уврати се мени под пенџере.“
Милош оде, посједе ждралина,
Па уврати коња под пенџере,
Овако га цура сјетовала: 180
„Слуго наша, војвода Милоше!
„Кад ти дођеш земљи Кара-Влашкој,
„Кара-бегу на конак панућеш,
„Добро ће те беже дочекати,
„Ту ћеш бити два бијела дана, 185
„А кад трећа зорица осване,
„Питаће те беже Кара-беже:
„„Царска слуго, војвода Милоше!
„„Доклен те је царе опремио,
„„Опремио тебе и ждралина?
„Све му онда наустице кажи,
„Поклони се и два и три пута,
„И подај му сићана Фермана,
„Нека види, што му књига пише;
„Он ће теби онда говорити:
„„Хвала теби, војвода Милоше!
„„Када си се к нама потежио,
„„Даћу теби вјеште калаузе,
„„Из своје те земље испратити;
„Кад ти дођеш у Кара-Богданску,
„Богдан-бегу на конак панућеш,
„Добро ће те беже дочекати,
„Ту ћеш бити три бијела дана,
„Кад четврти бијел дан осване,
„Питаће те беже Богдан-беже:
„„Царска слуго, војвода Милоше!
„„Што је тебе царе опремио?
„Све ти њему наустице кажи,
„И подај му сићане Фермана,
„Поклони се и два и три пута,
„Па што теби Бог и срећа даде.“
Кад Милоша цура сјетовала,
Даде њему седам бошчалука:
„Ето теби, моја права слуго!
„Кад се свлачиш, да се преоблачиш.“
Милош пође, отиште ждралина,
Куда иде, Кара-Влашкој дође,
Кара-бегу на конак пануо,
И добро га беже дочекао.
Ту је био два бијела дана.
Кад је треће јутро освануло,
Пита њега беже Кара-беже:
„Царска слуго, војвода Милоше!
„Што је тебе царе опремио?“
Све му Милош од истине каже,
И даде му царева Фермана,
Кад видио што му Ферман пише,
Овако је њему говорио:
„Хвала теби, војвода Милоше!
„Када си се на то потежио,
„Ми ћемо те послушати славно
„И покупит' данке и хараче;
„Ев имаде седам годиница,
„Како спрема своје Бранковиће,
„Бранковићи земљи зулумћари:
„Једна глава, ишту два харача,
„На годину четири пореза,
„Тешке жене, да хараче дају,
„То нам земља трпјети не море.
„Но заплака сиротиња љута,
„Па су тешке сузе сиротињске,
„Погубише седам Бранковића,
„И на наске пушке окренуше,
„То је чуло све седам краљева,
„Да смо се ми цару одметнули,
„А сад ћемо цара послушати.“
Па му даде своје пратиоце,
„Хајде иди, бегу Богдан-бегу,
„Док ја скупим на товаре благо,
„Опет ћеш ми на конак панути,
„И од мене благо прихватити.“
Оде Милош до Кара-Богданске,
Богдан-бегу на конак пануо,
И добро му на конаку било,
Пита њега беже Богдан-беже:
„Царска слуго, војвода Милоше,
„Што је тебе царе опремио?“
Све му Милош по истини каже.
Поклони се, па му Ферман даде,
Кад видио што му Ферман пише,
Милошу је вако говорио:
„Хвала теби, војвода Милоше!
„Када си се за то потежио,
„Ев имаде седам годиница,
„Како спрема своје Бранковиће
„Зулумћари земљи дотужише:
„Једна глава, ишту два харача,
„На годину четири пореза,
„Тешка жена, да им харач даје;
„Сиротињи зулум утужио,
„На наске су пушке окренули,
„Погубили царске поглаваре,
„Дочуло је све седам краљева
„Да смо се ми цару одметнули,
„А сад ћемо цара послушати.“
Па сакупи своје поглаваре,
Саставише тридест мазги блага,
И даде му своје пратиоце,
Из своје га земље испратише,
Допратише земљи Кара-Влашкој,
Кара-бегу на конак пануо,
Добро га је беже дочекао,
И даде му тридест мазги блага,
И даде му своје пратиоце,
Из своје га земље испратише,
Право оде Крушев-долу славном.
Глас допаде славну цар-Лазару,
Да му иде војвода Милоше,
И да гони песет мазги блага,
Цар потеже срчали дурбина,
Окрену га низ поље Косово,
Док угледа војводу Милоша,
Ђе му иде и ђе гони благо,
Преда њ га је оправио слуге,
Те му слуге коња прихватише,
Одведоше до царева двора.
Њега срете славан цар-Лазаре,
Пак Милоша загрливши љуби:
„Прости мени, моја права слуго!
„Бог ти дао и ко те родио
„И памети такој научио,
„А ја сам се врло огрјешио.“
И даде му од ризнице кључе,
Предаде му хазну свуколику,
Да му буде царски хазнадаре,
И даде му Јелисавку младу,
До вијека за вијерну љубу.
Тадај царе ожени Милоша.
Кад дочуо Бранковићу Вуче,
За три дана и ноћи четири
Нит' се диже, нит' умива лице,
Нит' изиђе цару у одају,
Ал' залуду, Фајде не имаде.
