◄   ПОЈАВА I ПОЈАВА II ПОЈАВА III   ►

ПОЈАВА II
Бродарица, са осталим вилама, улази срдито.

МАРТА:

Шта је то?
Пламеном вам поглед с’јева,
Лице вам је срдито?

СВЕ:

Смрт витезу, смрт јунаку,
Што заузда виле моћ:
Муње хвата у облаку,
Да стрепимо дан и ноћ!

БРОДАРИЦА:

Равијојлу он поб’једи!

ПЛАНИНКА:

Он надмаши њезин пјев!

МАРТА:

То је Милош?

БРОДАРИЦА:

Други витез
Срушио је њезин гњев.

МАРТА:

То је Марко!

СВЕ:

Познајеш их оба ти?

МАРТА:

Ох, та знам их; на срцу им
Змај огњени ув’јек спи.

СВЕ:

Нек погину!

МАРТА:

Дајте стр’јеле!

БРОДАРИЦА:

Виле б’јеле,
Небом плави мјесец, бл’јед,
А у нама
Гробна тама,
Отровнога срца јед.
Дајте стр’јеле, нека кује,
Нек пламеном оштри њих,
Поноћ тамна клетву чује,
Закун’мо се, сестре ми.

СВЕ:

Смрт Милошу, пропаст Марку!

БРОДАРИЦА:

Нек погину ову ноћ!

СВЕ:

Смрт витезу, смрт јунаку,
Који руши виле моћ!

МАРТА:

Амо стр’јеле, амо све!

(Све похитају огњишту и турају стр’јеле у пламен, у који Марта џара, па се хватају у коло и обилазе око пламена.)

МАРТА (једним штапићем баје над ватром):

Вари, вари,
Нек’ зажари,
Виту стр’јелу, љути плам;
Она бије,
Отров лије,
Прострељује дрво, кам.

СВЕ:

Вари, вари,
Нек зажари,
Виту стр’јелу, љути плам, —
Она бије,
Отров лије,
Прострељује дрво, кам.

МАРТА:

Кроз горицу витез гази,
Са врх ст’јене гуја плази
У језеро зелено;
За облаке мјесец плови,
Присојкиња змаја лови;
Хукни, хукни јејино!
Гуја просу отров њен,
У чељусти носи пл’јен.
(Јејина расклопи крила над огњиштем и машући њима хукће. Испод земље чује се необично сиктање и писка; са свију страна посукља пламен.)

СВЕ:

Осветнпчка стиже ноћ,
Витези ће амо доћ.
(Из даљине се чује вучје завијање.)

БРОДАРИЦА:

Чуј, вучица то завија,
Над језером штенче доји,
Она шаље нама глас.

ПЛАНИНКИЊА:

У засједу виле зове,
С вјештнцама дуси плове;
Настао је судни час.

СВЕ:

У засједу! У засједу!

(Све похитају журно на један отвор. Докле оне излазе, на другоме се отвору јавља Равијојла, врло тужна. На улазу застане, наслони се на пећински отвор и сјетно гледа.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.