Женидба Змај Огњеног Вука
(Кате Мурат)
Шетала се до два побратима,
једно ’е јунак од Сибиња Јанко,
а друго је Змај Огњени Вуче,
шетали се, разговарали се;
а је Вуче Јанку говорио: 5
»О ти, Анко, драги побратиме!
Јес’ ли јучер ти на води био?
Вјереницу јес’ моју видио?
Је л’ весела см’јеха и говора?
Гледа л’ вес’ло у очи јунаке? 10
Би л’ се млада преварити дала?«
Ал је Вуку Анко говорио:
»О то,[1] Вуче, драги побратиме!
Ја сам јучер на водици био,
вјереницу твоју сам видио, 15
весела је вјереница твоја,
вес’ло гледа у очи јунаке,
не б’ се млада преварити дала.«
Ал’ је Вуче Анку говорио:
»О ти, Анко, драги побратиме! 20
Заимљи ми танко рухо твоје,
ја ћу поћи воде на студене.
Да би мени добром срећом било
да на води вјереницу нађем,
кушаћу је, драги побратиме, 25
би ли ми се преварити дала.«
Кадар га је разумио Анко,
ж’о му било своје рухо танко;
ма се њему ино не могаше,
нег’ му даде своје рухо танко: 30
себе Вуче своје рухо свуче,
своје свуче, Анково обуче.
Па м’ он воду пође на студену.
Кад је био на поглед од воде,
виђела га вјереница млада, 35
рухо позна од Сибиња Јанка,
рухо позна, не позна јунака.
Ђевојка је домишљата била:
смакне с руке злаћен дијоманат,
бацила га б’јела у њедарца, 40
па се млада око воде шета
и у воду често поглеђује.
У то Вуче на воду студену,
ђевојци је младој говорио:
»Бог помого, на води ђевојко! 45
Што си досад на води студеној?
Ол’ си, душо, љубљена у мајке,
па ти чекаш на води јунаке
а да љубе б’јело лишце твоје?
Љуби мене, драга душо моја! 50
Ја 'у тебе даровати л’јепо.«
Говори му лијепа ђевојка:
»Н’јесам млада љубљена у мајке.
Пр’је ме црна земља обљубила,
нег’ ја млада јунаке у мајке! 55
Нег’ сам досад води на студеној:
ја не чекам на води јунаке
а да љубе б’јело лишце моје;
злаћени сам прстен утопила,
а мој да сам не би ни жалила, 60
него Вука, вјереника мога.
Што ми н’јесу црне очи пале
данас младој у воду студену,
него прстен с десне руке моје?«
Ђевојци је Вуче говорио: 65
»Ти остави Змај Огњена Вука,
узми мене, драга душо моја,
даћу теби девет прстенака.«
Мудра била лијепа ђевојка,
мудра била, мудро говорила: 70
»Фала теби, сиви мој соколе!
Не би Вука мога оставила
за у глави оба ока моја.«
Други јој је волат говорио:
»Луда ти си, драга моја душо! 75
Ти остави Змај Огњена Вука,
узми, неве, од Сибиња Јанка,
са мном ће ти свако добро бити.
Нема Вуче ни малахно блага.
Да га видиш, драга душо моја, 80
кад Вук капу на очи навуче,
би од њега умрла од страха.«
Говори му лијепа ђевојка:
»Ја не знадем, сиви мој соколе,
Вук какав је, мило моје благо, 85
ер га н’јесам никад ни виђела;
ма га кажу мила браћа моја
да је добар јунак на Крајини.
Фала Богу, мој сиви соколе,
ако Вуче и не има блага, 90
ја да за њим не умрем од глада!
Нека Вука, вјереника мога,
нека ми га, Бог ми га помог’о!«
Кад видио Змај Огњени Вуче
да се млада не да преварити, 95
ђевојци је младој говорио:
»Моли, душо, Бога великога
ђе те л’јепо свјетовала мајка!
Да те није тако свјетовала,
ти би данас изгубила главе! 100
Пођи, душо, двору бијелому,
ти не тражи злаћена прстена,
ја сам Вуче, мило твоје драго.
Надај ми се, драга душо моја,
у неђељу која прва дође, 105
ти се мени и сватима надај!«
Кад то чула лијепа ђевојка,
она пође двору бијелому.
Дан по данак, неђељица дана,
кад ево ти Вука и сватова! 110
Кад су били на поглед од двора,
ђевојка их с прозора виђела,
робињици својој пошетала
и дава јој злаћен диоманат;
овако је њоме говорила: 115
»Робињице, по Богу сестрице!
Ево овуд Вука и сватова.
Ево теби злаћен диоманат.
А кадара сред обједа буде,
ти тад дођи свијетле за сопре 120
и донеси злаћен диоманат
и ти реци, моја робињице:
’Муштулук ти, госпођице моја!
Утрос кад сам на водици била,
у води сам прстен захитила.’ 125
Ја ћу тебе даровати л’јепо.«
Прими прстен млада робињица.
У то свати дворе на б’јеле.[2]
Сватова су л’јепо причекали;
воде коње коњске у подруме, 130
а јунаке у дворе за сопре.
А кадар је сред обједа било,
ал’ ево ти младе робињице,
носи млада злаћен диоманат;
госпођици својој говорила 135
»Муштулук ти, госпођице моја!
Утрос кад сам на водици била,
у води сам прстен захитила.«
Кад то чула лијепа ђевојка,
весело је на ноге скочила, 140
прстен златни у руке узела,
робињицу л’јепо даровала.
А кадар је по обједу било,
ишетала мајка ђевојчина
и износи даре племените; 145
све сватове редом даровала,
сваком’ свату што је за којега:
барјактару на барјак јабуку,
њему Вуку кићену невјесту.
Здраво Вуче б’јелу двору дође 150
и доведе кићену невјесту.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
