[Ево доље, равно поље]
Ево доље, равно поље,
Гђе дјевери снају воде,
Снаја им се обазире.
Ал' говоре дјеверови:
"Што с' обзиреш, снајо наша? 5
Ил' је теби двора жао,
И у двору миле мајке,
И у селу другарица,
И у пољу мљечарица?"
Одговара млада снаја: 10
"Није мени двора жао,
Ни у двору миле мајке,
Ни у селу другарица,
Ни у пољу мљечарица;
Већ је мени оно жао - 15
Гђе сам ноћас ноћ ноћила,
Остала ми златна бурма,
И шездесет прстенова,
На дну шкриње материне!"
Ал' говори млад дјевере: 20
"Ћут', не жали, снајо наша!
Ако л' будеш умиљата,
Купић'мо ти златну бурму,
И шездесет прстенова!"
Кад је дому доведена, 25
Па се она с другом сдружи -
Од аршина језик пружи!
Девет браће раставила,
Девет ватри наложила,
Девет лонац', приставила, 30
Девет здјела разалила,
И десету је и разбила!
