* * *
Дјевојачка клетва
Синоћ мени кара абер дође
Од Травника, од мог суђеника,
Да се жени, жељела га мајка!
Да ме зове, на пир би му пошла
И пон’јела свнлене дарове: 5
Свекру баби — свилену кошуљу:
Свишћале му кости од болести,
Као моје срце од жалости!
Свекрвици — мрке јеменије:
Кад јој смркло, више не свануло. 10
Заовици — оковане ноже:
И њена се срећа оковала!
А снашици — сјајно огледало:
На њега се губе огледале!
А драгану везену мараму: 15
Колико је на марами крила,
Толнко га пољубило змија;
Колико је на крушци крушака,
Толико га схватило пушака;
Колико је на мору бродова, 20
Толико га сватило громова;
Колико је у пољу сијена,
Толико га устријелило стријела!
Прибиљежио: Милан Мандић, ватрогасац.
|
|
Референце
Извор
Босанска вила, 1889, година IV број 8. Сарајево, 15. априла 1889, стр. 121-122.
