Душан Силни/5

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 5

ПОЈАВА 5
ПРИБАЦ, БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ, БРАНКО РАСИСАЛИЋ, АЛТОМАН, ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ

БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Који се први појави):
Стој!
ПРИБАЦ (Погледав их мирно, после мале почивке):
Мене тражите?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Оштро):
Тебе!
ПРИБАЦ:
Удаљи се, сине! (Лазар оде). Мене тражите? (Ста-не међу њих). Пред вама сам, господо!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Шта значи овај преврат у двору?
ПРИБАЦ (Мирно):
Преврат?
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Обесвећивање старине!
АЛТОМАН:
Увреда прецима!
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
Срамота потомцима!
ПРИБАЦ:
Господо, помогните ми да вас разумем.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Шта значе ове данашње новине? Ово није империја византијска!
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Још не суде овде Палеолози!
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
А, ваистину, неће ни Кантакузини!
ПРИБАЦ:
И ја с вама велим: неће.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Зашто порушисте стари дворски ред? Још од Првовенчанога благочастиви се пише краљ, а већ неколико повеља видех у логотета, и на њиме стоји василевс.
ПРИБАЦ (Мршти се, али ипак хладно):
И то вам буни крв? Оставите ту красну срџбу за други пут!
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Ругаш нам се, старино?
ПРИБАЦ:
Не! Гневни сте, па вам се у магленој души привиђа.
АЛТОМАН:
Још ћеш рећи да су и ове нове уредбе привиђања?
ПРИБАЦ:
Нове уредбе? (С мало жестине, па одмах, савладавши се, мирно). Не рекох ништа.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Кад лукавство ћути, грми истина! Зар не вређа твоје старо ухо, кад чујеш; зар ти не мркне вид, кад видиш ову мрзост, ово досељавање туђинштине у нашу државу? Што на двору светост беше још од Немање и Саве, зар је данас изгубило сјај? (Показујући икону). Зар вас‘није стид од ове свете Троручице?
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Која ће можда још сутра уступити место каквој грчкој Панагији.
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
Купљеној за српске перпере!
ПРИБАЦ:
Господо, уморан сам, потребан ми је мир.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Мир је давно у гроб легао, сахранисте га ви! Ко мари за спокојство у српским земљама?
ПРИБАЦ:
Не говорите тако...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Говоримо, и говорићемо тако! Памтите ли још да има српска замља Босна, да у њој седи бан, који се руга свима нама, и теби, и Вратку, и Краљу? Јест Стеван Котроманић, упорник и отпадник, рије и јавно и мучки, док једног дана васколики не стрмекнемо у његове ровине. Знаш ли то, велики краљев саветниче?
ПРИБАЦ (Оборив главу):
Знам.
АЛТОМАН:
Доминиканци и Фрањевци роје се као стршљенови...
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Па Богомили!
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
Па папин инквизитор!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Јест, отац Фабијан, који не избива из Бобовца! Тек што није стигла вест: бан босански, Стеван Котроманић, примио римску веру.
ПРИБАЦ:
На жалост, тако је.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Па кад је тако, што седимо ми, или не — шта радимо ми?
АЛТОМАН:
Пребијамо се по Македонији и Албанији, као блудни синови!
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Освајамо, а нас ето освојшне у двору Македонци.
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
И Албанити...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Шта ће овде та нечиста крв, ти странци, ти... не знам како ни да кажем?...
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Влахобугари!
АЛТОМАН:
Све, само не чланови српске господе...
ПРИБАЦ:
Не тако нагло, ни немудро, ни жестоко... Краљ је велик, и силан, и мудар...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
А његови саветници? Шта ради Прибац, уважени логотет...
ПРИБАЦ:
Рекох, уделите ми мир...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Шта говори жупан Вратко, најодличнија старина у лози Немањића? Ћутите, жмурите! Увили се у покорност, опасали кукавичким ћутањем! Чујете ли, видите ли ви?
ПРИБАЦ:
И чујемо и видимо ...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
И пуштате да се чини лом... покор, који гневи муње у гробовима њиховима. Шта значи овај долазак Кантакузинов?
ПРИБАЦ:
Питај Оливера!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
И Оливер, и Деан, и Прељу и сва та довежена господа не тичу се нас; тебе ми питамо, тебе друга отаца наших, тебе велики господине логотете... или је можда долазак Јована Кантакузина тајна?
ПРИБАЦ:
Гост.
СВИ:
И ништа више?
ПРИБАЦ:
Ја јасно рекох: Краљев гост!
АЛТОМАН:
И за љубав њему избацисте из двора стари обичај? Крв јурне у главу, обневидим, кад помислим на јучерањи дочек. Стари закон вели: властела срета краља сишав с коња, одмах затим слази краљ, целује се с господом у груди, па онда у уста. А видесте ли наше јучерање срамоте? Послазили с коња као отроци, а охоли грчић прође без силажења и без целивања... Не звао се Алтоман, ако му још један пут изаћем на сусрет.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
И сад све иде суноврат: знате ли, браћо, како се сад зове велики краљев коњушар — хипокомос!
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Како, како!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Хипокомос, а краљев пехарник, зове се, чујте само! — емохијар!... Чекајте још који дан, па па ћеш ти, Војиславе, бити протостратор.
БРАНКО РАСИСАЛИЋ (Иронично):
А ја?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Исто тако):
Протоставарије...
ПРИБАЦ (Устане. Живахно):
Горчина, коју канусте на душу, беше пријатан лек: клонулост је отишла. Гледајте како сад право ходим, гледајте! Снага, која је у мени можда на заходу, пламти најтоплијим блеском, осетих како замириса младост: то је ваш дух у мени, племенита господо, ваш дух! (Нестане га мећу стубовима).
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Опасан старац: живи, да доврши пораз наш. Пратимо му траг! Као црв под кором прегриза свезе наше с краљем. Господо, припазимо језике! Ево Македонаца.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.