Др РАДОСЛАВ РАДЕНКОВИЋ, СРПСКЕ НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕСМЕ
Др РАДОСЛАВ РАДЕНКОВИЋ
На овом месту објављујемо десет српских народних епских песама, које смо забележили маја 1966. године у Галибабинцу, селу на тромеђи Сврљига, Сокобање и Књажевца.
Галибабинац је веома старо насеље. У попису Видинског виалета из 1454. године помиње се као тимар са 73 домаћинстава која плаћају порез. Касније се аутохтоно развијало. Многи су одлазили, али је мало ко долазио. Неколико породица се досепило крајем XVIII века из Старе Србије (Косово и Метохија) јер су их отуда протерали Арнаути. Њих сада зову „Доселци". Остале фамилије чине староседеоци, како кажу „још оди пре кнеза Лазара". Село сада има 350 домова, али веома мало младих људи, јер су се, након овог рата, одселили у градове, махом овде на југоистоку Србије.
Све песме, што их овде објављујемо, записали смо од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
По нашем мишљењу, ове песме су изузетно занимљиве. Нисмо вршили емпиријска поређења на сижејно-тематском плану, али према нашем општем познавању онога што је до сада објављено у нас, поуздано се може сматрати да се овде ради о новим песмама - колико уопште једна народна творевина може бити нова. Према томе, оне чине нов прилог српском епском певању, његову драгоцену допуну и то са једног подручја за које се доскора мислило (па чан и тврдило!) да сем лирских, не располаже епском поезијом.
Што се оригиналности тиче, изузетак чини песма „Синоћ мајка Јову оженила”, која представља успелу варијанту песме „Ропство Јанковић Стојана". Као таква, може корисно послужити за нека будућа компаративна проучавања ове теме.
Неке песме носе интернационалне мотиве. Таква је „Сузе рони краљица Јелена" чија је фабула везана за жељу бесплодних родитеља да имају деце макар она била животињског порекла. Ова тема је присутна и у прозној традицији словенских народа, па и шире. Појављује се у индексу Арне-Томпсонових типова под бројевима: 400, 425, 425А, 433, 441, јер су јој различита снижејна гранања. У суштини, тема је тотемског порекла, позната и у арапским бајкама и у грчкој митологији. У нашој традицији она је прихваћена као „оправдање“ за натприродну снагу појединих чувених епских јунака Реља Крилатица, Змај Огњени Вук, Никола Скобаљић, итд). У већини случајева овакве песме су блиске неким легендама и предањима забележеним на овом подручју.[1]
У песми „Коња седла Тодора Влајина“ доминантне су митолошко-магијске црте, архе остаци лика неког древног женског, паганског божанства, сличног „лудим ветровима и самовилама“. То божанатво овде језди на „олујном коњу“, уз две сестре — две љуте змије и два брата — два змаја. За размишљање је и сам крај песме: „Разигра коња кроз поље/ а поље пусто без војску!“
У нашој епској традицији има врло мало песама које описују сам бој на Косову; оне га се тек дотичу кроз казивања преживелих јунака. Песма „Марко Краљевић у бој на Косово“ представља значајан допринос таквом сазнању. Она чува и многе друге, по много чему већ замрачене и заборавом осиромашене историјске чињенице, народна веровања и предсказања:
„Тешко време судбина нам носи,
црн се сумрак над земљу надноси,
у лелек ће љуљке процвилети,
из земље ће крвца прокипети.“
У песми „Марко тражи очеву нобилу“ - колино год да се, на први поглед, доказује необично порекло Марковог Шарца, чувају се и други слојеви. Реч је о судбини коња после погинулог ратника. Није редак случај да је после јунакове смрти, „коњ жалио свога господара" - односно, да је и сам бивао посмртна жртва.[2] Мајка Југовића одводи коње са Косова, а о даљој њиховој судбини у песми се ништа не казује. Тек је издвојен само један детаљ последњег брата (Дамјана) чији коњ „жали и тражи свога господара". Временом се обичај трансформисао па је тако из сакралног прешао у профано - у узвишено и патриотско. Јунаци су, предосетивши скору смрт, сами убијали своје ноње с оправдањем: „Та нека се турски цар не јаше“, ломили сабље и копље, итд.
Кобила српског краља Вунашина била је предодређена да врши и скапе у празним подрумима, али је жена отерала „да не слуша како цвили“ - што представља каснији нанос о људској душевности.
Наука тек треба да истражује које су појединости у нашим епсним песмама старе, које опет новијег постања, којим су путевима те појединости улазиле и како су се таложиле у постојеће садржаје.
Посебно је занимљиво што су песме, које овде доносимо, са историјским сећањем и што се везује уз познате јунаке и догађаје из наше националне прошлости.
Певач, место записа и напомена
уредиПесме забележио Љубиша Рајковић према казивању Николе Павловића из села Мужинца општина Сокобања 1975. године.
Референце
уреди- ↑ Ми смо на подручју југоисточне Србије забележили више приповедака (легенде и предања) у којима се јавља егзогамија(дете рођено од једног родитеља). Такве су: „Кано се родија Христос" (Зборник нишког музеја, II, Ниш, 1986. стр. 159); Златоруни јунак у прасећој ножи“, заб. Т. Р. Ђорђевић, „Браство", XIV. Београд, 1905. „Печенка младожења“, Заб. М. Златановић, Врањске, легенде, Врање, 1974. (Варијанте: Вук Караџић, прича бр. 9, „Кум риба“ у Додатку, стр. 175) Цар оженил ћерну за змаја, Заб. С. Првановић, „Тимочки записи“, Зајечар, 1964. Змија младожења, Заб. Т. Вукановић, Српске народне бајке, Врање. 1972. Грашак котрљашак, Заб. Р. Раденковић, „Развитак“ бр. 5-6, Зајечар. 1978. Цар Ненад, Заб. Т. Вукановић, Српске народне бајке, Врање, 1972. Сарај-град, Заб. Н. Јакшевац. Архив САНУ, ЕЗ 4/3, Београд, Царевић-вепар, Заб. Т. Р. Ђорђевић, „Браство“ XIV, Београд, 1905. Браћа и тиква, Заб. Т. Р. Ђорђевић. Циганске народне приче, Београд. 1933. Пепеларче, Заб. Д. Ђорђевић, Лесковачки зборник, XV, Лесковац, 1975. Цигансна царица, Заб. Н. Јакшевац (види горе) Пепељиви соко, (наша рукописна збирка), Заб. од Јеленка Ивановића, јуна 1963. Кано је девојна постала од јајце, Заб. Д. Ђорђевић, Лесковачки зборник, XIII, Лесковац, 1973. Човек родија, Заб. Д. Ђорђевић, Лесковачки зборник, XV, Лесковац, 1975. Нерођена девојна, (наша рукописна збирка) заб. од Радослава Стевановића, маја 1964.
- ↑ Константин, биограф деспота Стефана Лазаревића, бележи да су после деспотове смрти, убијали коње и остало. О томе види: Антологија М. Башића, Из старе српсне нњижевности, II издање. Београд, 1922. стр. 215.
Извор
уреди- Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 99-100.