Дивја јабука и ружица

Дивја јабука и ружица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

У шупљину дивје јабуке уљезе рој пчела и напуни ју меда. Онда се она почне поносити и хвалити с медом у себи. „Неразумна и луда гордости!” — рече јој ружа —„Што се с туђом сладостију поносиш? Учини ти, ако си кадра, да сладост меда уђе у плод твој, ако желиш удостојити се да те људи хвале и благосливљају.”

Наравоученије

Агесилају, лакедемонскому војеводи, почну неки који су у Персији били расказивати и хвалити одјејаније, богатство и величество цара персијскога: „Што ви ту у ветар беседите?” — рече им онај. — „Кажите ви мени је ли он мудрији, искуснији и добродјетелнији од мене? И ако то није, он је ништо спрама мени.”

Онај што пролази онуда, је ли то архимандрит манастира Н? Зар не знаш? Он је сад епископ Н-ски ... Пак зар зато он онако главу диже и окреће као Креуза на театру? О, гордости! Достоинство епископства њему није кадро дати ни зрно науке, памети, ни добродјетељи више него има. Али има на годину толико хиљада карагроша! Горе јошт за њега, по томе може много гори бити, а паметнији не, ако није досад био. Може ли то бити, и како? Може врло ласно, овако: пре тога ако је и имао коју слабост за подучити то достоинство, које ваља да се даје честњејшим и најбољим у народу, није јој се сасвим пуштао; а сад, имајући у шака то што је желио, и уздајући се у толике хиљаде карагроша, показаће се сав какав јест у натури. — Ови кратки разговор може с временом бити полезан за оне који се спремају на такова достоинства: да се не уздају да ћеду од њих подучити оне вредности које не имаду, него паче да се весма старају с својеличном достојностију узајмљено достоинство да опоштене и украсе. Ово се зове сласт меда у својствени плод пренети.

Имам у комшилуку једну познаницу којој је име Дијакрисис. Ова, како што напишем, хоће да јој прочитам, и често ми чини сверх свачеса различна примјечанија. Кад сам јој ово прочитао, рекла ми је: „Не мислиш ли ти да ће се за ово ко на те срдити?” „Ко је добар и паметан, — одговорио сам — „а ко није таков, за њега, хвала богу, данас нико не мари. Притом, и ко би био таки простак да се на ово срди? Чрез то би он сам показао да му је пчела на клобуку, а ко само прво правило политике зна, тога ће се здраво чувати.”

Ми сви који смо на земљи, колико ћемо јошт овде стајати? А ово што парати, и с ње живе месо на парчета кидати, док је тако уморе, пак онда с њом на ватру.

Ко не признаје овака дела за безбожна, погана и проклета? Ово, браћо моја, у церковној историји овако од слова до слова стоји. Сада сравнимо оваких светаца дела са пресветом евангелском науком, пак ћемо ласно видити како стоје, и може ли, ко бога зна и почитује, ово знати а другима не казивати? Ко не жали оне бедне заслепљене варваре, какових јошт и данас има на свету, који су у такове богове веровали и њима служили, којима су синове и кћери своје на жертву приносили, клали и на ватри пекли, о чем и Псалмопјевац напомиње говорећи:

„Ипожроша сини своја и дшчери своја бјесовом! Такови богови који истребљеније и умаљеније рода человеческога изискују, и који се у бешчеловечном неповине деце кровопролитију услаждавају, шта су друго разве бесни волци и љути и немилостиви демони? Они који царскога намесника камењем у главу ударају; они који целомудрено и живо Ипатијино тело на парчета кидају, — шта су друго него, под лажним именем христјана, пустињика и светаца, бесни пси, љути убице и демони? А да како се њихова телеса посветише, и миришу, — ласно ће ко помислити. Ево како: „Имјејај уши слишати, да слишит!” И данашњи дан у египетским гробницама находе се балсамирата нерастљена телеса од три хиљаде година; сва миришу, и из неких материја масна тече, зејтину подобна, и прекрасно мирише. Сада Инглези такове мумије с хиљадами дуката купују, а у оно бедно време кад су христјани почели мошти за свете и чудотворне почитавати, сав је Египет био под властију цареј греческих, све су мумије њихове биле, нити им је била потреба куповати. Многа су телеса и христјани балсамирали, али она материја и мајсторија с којом су древњејши Египтјани то чинили, последњим није позната била. А паметном христјанину ово је доста: кад су се она иста телеса која су за апостолска држата била, растљела, што иштеш, што ли питаш даље?

Разумна и поштена браћо, разумејте ме: праведна и добра човека ја за јеретика не држим ако ће се он за незнање своје и костима клањати; али само почнимо слободно и разумно мислити, судити и говорити: пак онда, што се год за добро позна, нек се јошт боље утверждава, а све што не ваља само ће од себе пропасти.

И нека нам је ова вечна божја истина всегда и у свачем у памети и у чувствителном срцу: да човек без здравога разума и без љубови к человечеству, к правди, к чесности и к божественој добродјетељи, он је нечовек и звер, био философ, био господин, био христјанин и зовоми светац, био најпосле што му драго.

„За децу” — рећи ће ми ко — „таке ствари пишеш?” Баш и навластито за децу нашу предрагу, зашто сва садашња деца бићеду скоро људи; а ако не почну из детињства разумно мислити после неће моћи. Зашто сиромах расколник остаје док је год жив расколник, и зашто све мисли да несоздани и непостижими бог носи браду и мустаће баш као и он? Низашто друго него што је из детињства расколник, и онда му је тако казато. А не каже ли му Спаситељ, и не чита ли он у Евангелију: „Бог дух јест”? Каже, и он то чита, али му то ништа не помаже, јер је он онако у детињству мислио; а од тога све зависи како ко мисли у својем детињству.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.