Двоје драгих
О мраморе бије море,
Двор на каму стоји том;
А са стране ту уз дворе
Убоги се диже дом.
У двору је с љубом медном
Витез седи, јунак знан;
А рибару младом једном
Колеба је опет стан.
И у свитак сваке зоре,
Кад унила ноћца мре,
На широко сиње море.
Са чунићем рибар гре.
А кад данак опет мине
И заблиста звездан сјај,
Из далека са пучине
Повраћа се чунић тај.
Било зором, ил' по ноћи,
Увек с чуна јечи пој,
То млад рибар у самоћи
Слави љубав, пева њој.
А чим јекне песма ова
И са песмом јад и над,
Властелинка, чедо снова,
Крај прозора стаје тад.
Она чунић гледом прати
Уз незнану, слатку жуд,
И уздише безброј крати,
И притиска бурну груд.
Али сину једна зора,
А не чу се песма та,
Сађе поноћ, а са двора
Заман поглед кроз мрак сја.
Властелинка сад већ бледи,
Сумња мами горки плач,
А с осмехом витез седи
Погледује крвав мач.