Два су брата од мајке рођена
Два су брата од мајке рођена:
Како су се на свит породили,
Никад с' нису именом зовнули,
Него: „Брате, мило добро моје!”
А када су браћа понарасла, 5
Брат је брату тихо говорио:
„Ах, мој брате, мило добро моје,
Нарасли смо, а ништа не добисмо.
'Ајмо, брате, штогод трговати.”
Једва тога брат је дочекао. 10
Кад свануло и сунце грануло,
Оседлаше два коња голема
И пођоше у гору зелену.
Кад су били срид горе зелене,
Од мила се прико коња љубе. 15
Гледала их вила планинкиња,
Пак је вила тихо говорила:
„Мили боже, чуда големога,
Тко би ону браћу омразио,
Дала бих му благо небројено 20
И дала би ђердан испод врата!”
То њу чује цура Мандалина,
Пак је вили тихо бесидила:
„Дај ми, вило, стотину дуката
И дај мени ђердан испод врата, 25
Ја ћу ону браћу завадити.”
Што је годи мома упитала,
То је била вила даровала.
Оде Манда двору бијеломе,
Облачи се у липе хаљине, 30
Она иђе путу на раскрижје
Те ти сиде на стину студену.
Отуд иђу два мила брајана,
Грујо једно, Татомире друго.
Угледаше љепоту дјевојку 35
У горици на стини студеној,
Пак овако браћа диванише:
„Ево нама трга најбољега,
Најбољега, љепота дјевојка.”
Грујо вели: „Моја је дјевојка!” 40
Татомире: „Није, него моја!”
На то се је Грујо наљутио,
Извадио ноже од појаса,
Ударио брата у срдашце,
Мртав братац на земљицу паде. 45
То ми братац Грујо и не гледа,
Веће хвата дивојку за руку,
И меће је за седло коњицу,
С њоме иђе натраг низ горицу.
Кад је било насрид горе црне, 50
Гди су се преко коња љубили,
Ал' ти лете два орла крсташа,
Потираше сивог сокола,
Утираше Груји под коњица.
Испод коња соко проговара: 55
„Пројте ме се, два орла крсташа,
Да ја имам брата рођенога,
Не би мене под коња стирали,
Ван би данас мегдан подилили!”
Кад је Грујо њега разумио, 60
Брат је њему на ум пануо,
Па остави коња и дивојку
И врати се натраг на трагове,
Пак он дође своме милом брату.
Татомире јошт у ричи бијаше. 65
Кад је Грујо брацу погледао,
Стаде ризат кошуље рукаве
Да завија брату грдне ране.
Татомир је њему говорио:
„Немој ризат танане рукаве, 70
Карат ће те цура Мандалина.”
Још Татомир њему говорио:
„Ах, мој Грујо, мој мили браине,
Кад ти гдигод до потрибе дође,
Немој звати брата ни рођака, 75
Него зови липу Мандалину!”
То изусти, а душу испусти.
Кад је Грујо брата разгрлио,
Он извади ноже од запаса
И удари себе у срдашце. 80
Погибоше, жалосна им мајка.
Бог убио и старо и младо,
Кад омрази и мило и драго.
