Два миша

Два миша
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Миш грађанин пође на село посетити другога миша, свога пријатеља. Ови гa pago дочека у једној сењушници, изнесе му и предложи што год најбоље има, ораха, лешника, сувих дивјачица и| комадић окорела сира, што је он за празник штедио. Све је то грађанину ништа. Кани се хоће ли неће ли; његови господски зуби нису томе научени; закуси што, ал' не може да прогута. „Е, мој убоги пријаче, — машући главом почне сељанину говорити. — „То ли је ваша на селу храна! Та ходи, брате, у град, ако си рад знати шта је живот.”

Ови готов. Пођу; к вечеру стигну. Уведе грађанин свога госта у подрум богата домаћина гди он живљаше: ту су шунке, сир пармезан и свакојака печења за вечеру остављена. Чуди се сељанин, и својим очима не верује. Кад ето ти домаћина с лова, загрми авлија од лупе коња и лајања паса. Ужасне се гост, бежи по буџаци, невешт месту, не зна гди ће се сакриши. Хедва га утиша други, говорећи му: „То је ништа, не бој се!“ Почну нешто окушаши, кад ето ти у подрум слуге, слушкиње, кад по печење, а кад по што друго, а мишеви сваки час беже стрмоглавце куд који може. Почне сиромах сељанин заклињаши грађанина да га изведе из града, говорећи му: „Хвала ти, брате, и аратос на господству с толиким немиром!”

Наравоученије

„Beatus ille qui procul negotiis ut prisca gens mortalium рампа rura bobus exercet suis: Блажен онај који далеко од метежа, на подобије првог рода људи, оца свога њиве с своји оре волови.” Да је ико други на|свету ово рекао, не би му се тако веровало како високослаткопојуштему Хорацију. Он, љубезник Августа цесара, срце и душа М е ц е н е, Августова првога министра, он који, да је хтео, могао је всегда с Августом живити и соцарствовати, не само овако је говорио, него ови исти живота начин за себе је изабрао.

Ваља овде приметити да често они који нису богати богате осуждавају, како и ружне, находећи лепшима од њих којекакве пороке, о њиховом се трошку смеју; они који нису у каквом званију и достојинству, с великим проницателством истражују и находе које нибуд у господи недостатке, да их могу само с једне или с друге стране понизити и к себи, ако је икако могуће, ближе привући. Зато добро погађа неки Италијан говорећи: „Non è bella che detesti una brutta: Нема лепе која мрзи на ружну”, — зашто свака завиди лепшој од себе.

Но један који пише и жели поправити нарави људске, сасвим ваља да је чист од овога порока који се рађа из зависти. Зато надлежи добро знати да богатство, власт и господство прекрасне су вешти у оном паметном и добродјетељном мужу који их употребљава како на своју тако и на свога отечества ползу; а у ономе се опорочавају и осуђују који их има само да се више мучи. А с друге стране, оне сељане наш Хорациј ублажава који су трудољубиви и паметни, којих су чисте кућице у којима живу и судови из којих се хране. Живити заједно с говечетом и с крмчетом, с кокошкама и с паткама, ово је скотски а не људски. У сваком состојанију људи потребно је распознавати и раздељавати разумна од неразумна, вредна и поштена сељанина од ленштине и здрава читава, без нужде просјака. Ко ово различије није кадар учинити, он меша добро са злим и превраћа јестества ред, из шта се ништа добро не може родити.

Ово расположеније вешти свакоме је нужно, а за највише оному који за многе пише. Тешко оном коме реку: „Врачу, исцели себе”, и „ Учитељу, научи најпре се|бе”. Слепац слепца кад води, што ће им бити, може свак ласно погодити. Али ваља и ученоме гдишто опростити, „јер је сам господин бог на карару”, вели Кара Мустаф-ага. И право има.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.