Два брата
0001 Вино пије тридесет јунака
0002 У Требави, високој планини,
0003 Вино пили под јелом зеленом.
0004 Када су се винца понапили,
0005 Па им винце удари у лице,
0006 А ракија еглен отворила,
0007 Почеше се хвалити јунаци:
0008 Њеки братом, а њеки сестрицом,
0009 Њеки, брате, превијерном љубом,
0010 Њеки коњем, а њеки оружјем,
0011 Њеки двором, а други тимаром,
0012 Њеки пушком, њеки десном руком.
0013 Кад је редња, брате, долазила,
0014 На убога малог Маријана,
0015 Њему суза паде низ образе,
0016 Јер се јунак нејма чијем хвалит,
0017 Нит имаде брата ни сестрице,
0018 Нити, брате, превијерне љубе,
0019 А ни коња, ни св’јетла оружја,
0020 Нити двора нит нових тимара.
0021 Има само у Градачцу кулу
0022 И у кули остарилу мајку,
0023 Мајка стара, а кула траљава,
0024 Око куле шикарје порасло,
0025 А на кули птице вију гн’јездо.
0026 То је њему срцу тешко било,
0027 Он се скочи на ноге лахгане,
0028 Пак дружини „с Богом“ подвикује.
0029 Ходе момак својој старој мајци,
0030 Најде стару у горњих ходаја,
0031 Кудјељицу прела уз преслицу.
0032 Кад је стара сина запазила,
0033 Мисли баба мисли свакојаке,
0034 Чудила се сину Маријану,
0035 Што је тако рано подранио
0036 И дружину своју оставио.
0037 Старица је прид њег излазила,
0038 Па кад смотри сузу на образу,
0039 Старица се јако уплашила,
0040 Проговара остарила мајка:
0041 „Маријане, моје очи вране!
0042 Што ти се је догодило, сине?
0043 И досад си ишо у Требаву,
0044 А мед друштво под јелу зелену,
0045 Па се ниси никад жалостио?
0046 Да се ниси, синко, разболио,
0047 Или с ким год у друштву свадио,
0048 Или можда, синко, и побио?“
0049 Проговара мали Маријане:
0050 „Нисам, мајко, живота ми мога!
0051 Нит свадио нити се побио,
0052 Ником свадња ваљда није драга,
0053 Па ни мени, остарила мајко!
0054 Друго ми је, мајко, додијало,
0055 Данас бијах у Требави, мајко!
0056 С тридесет друга под јелом зеленом.
0057 Кад се друштво понапило вина,
0058 Рујно вино еглен отворило.
0059 Сва дружина редом се хвалила,
0060 Њетко братом, њетко секом драгом,
0061 Њеки љубом, превијерним другом,
0062 Њеки двором, њеки товним дором.
0063 Кад је редња на ме долазила,
0064 Све је друштво на ме погледало,
0065 Мени, мајко, срцу тешко било,
0066 Што се нејмам чијем похвалити,
0067 Нит ја имам брата нит рођака,
0068 Нити секе, нити вјерне љубе.
0069 Нити коња, ни св’јетла оружја,
0070 Нити двора, а нити тимара.
0071 Имам само завечану кулу
0072 И у кули тебе, стару мајку,
0073 Око куле шикарје порасло,
0074 У шикарју вуци и бауци.
0075 Ти ћеш, мајко, скоро умријети,
0076 Срушит ће се кула завечана,
0077 А ја остат ко на брду јела,
0078 Вита јела грања окресана.
0079 То је мени данас тешко било,
0080 Па ми се је не хтијућ плакало.
0081 Кад то чула остарила мајка,
0082 Своме сину стара проговара:
0083 „Не будали, моје д’јете драго!
0084 Та и ја сам родила јунака,
0085 Твога брата арамбашу Иву,
0086 Који тридест годин ајдукује
0087 По Требави и Озрену равну.
0088 Кад си био од петнаест дана,
0089 Он имаде петнаест година,
0090 Пак му бабу уловише Турци,
0091 Уловише, па га објесише.
0092 Нашу кулу поробише Турци,
0093 Одведоше коње и парипе,
0094 Однесоше три товара блага,
0095 Одагнаше стотину волова,
0096 А оваца ни броја се не зна.
0097 Само оста ђого у подруму
0098 И остаде свијетло оружје,
0099 И од’јело твога бабе, сине!
0100 Како онда, тако се до сада.
0101 Па је Иви тешко души било,
0102 Што му Турци бабу уморише,
0103 Што му виту кулу поробише.
0104 Па се одби момак у ајдуке,
0105 У ајдуке у гору зелену,
0106 Л’јепу чету Иво је сабрао,
0107 Па је чети Иво арамбаша,
0108 Хоће Иво да освети бабу.
0109 Тован ђого ено у подруму,
0110 Кроз подрум је вода наведена,
0111 Зопцу зобље, хладну воду пије,
0112 Нити види сунца ни мјесеца,
0113 Нит бијела у подруму дана,
0114 А ја мајка за њег ти не казах,
0115 Да ме не би и ти оставио,
0116 Да не б’ и ти у гору умако
0117 Четовати и ајдуковати.“
0118 Кад то чуо мали Маријане,
0119 Од радости сузе је ронио,
0120 Својој старој говорио мајци:
0121 „Стара мајко, очињег ти вида!
0122 Кухај мени ситне брашљенице,
0123 Изнеси ми свијетло оружје,
0124 Изведи ми претила ђогина
0125 И најбоље бабино од’јело,
0126 Да ја идем у гору зелену
0127 Потражити мога брата Иву,
0128 Не ће л’ Бог дат и срећа од Бога,
0129 Да ја најдем мога брата Иву,
0130 Да га видим, мајко, за живота.“
0131 Маријану мајка одговара:
0132 „Нејди, сине, ако Бога знадеш,
0133 У гори су вуци и ајдуци,
0134 У гори су кланци јадиковци,
0135 Гдјено многа јадикује мајка
0136 Оплакујућ сина јединога,
0137 Вјерна љуба друга вјенчанога,
0138 Или сека драгог брата свога.
0139 У гори је арамбаша Иво
0140 И његових тридесет другова,
0141 Спазит ће те арамбаша Иво,
0142 Спазит ће те, познават те не ће,
0143 Па ћеш лудо изгубити главу.“
0144 Ал Маријан за то и не хаје,
0145 Већ он моли своју стару мајку,
0146 Да му куха ситне брашљенице,
0147 Да му даде претила ђогина
0148 И свијетло бабино оружје
0149 И златали бабино ход’јело,
0150 Па да иде брата потражити.
0151 Кад се старој на ино не може,
0152 Она сину хљеба замијеси,
0153 Изнесе му златали хаљине
0154 И свијетло бабино оружје,
0155 И даде му од подрума кључе,
0156 Гдино ђого године борави,
0157 Од дан до дан петнаест година,
0158 Гди је сама улазила бака,
0159 Тимарила горјеног ђогата,
0160 И прала га млетачким сапуном
0161 И ракијом трипут припјецаном.
0162 Л’јепо стара сина свјетовала:
0163 „Ето, сине, бабине од’јело,
0164 Ето, сине, бабино оружје
0165 И ето ти претила ђогина,
0166 Појди, сине, у сто добрих часа.
0167 Када, сине, у Требаву дојдеш,
0168 Немој, душо, кроз гору пјевати,
0169 Јербо гора никад није сама,
0170 Ил брез вука или брез хајдука.
0171 Зачуо б’ те арамбаша Иво
0172 И његових тридесет другова,
0173 Не ће тебе познавати Иво,
0174 Већ ће мислит, да си Туре б’јесно,
0175 Пак ти море души бити т’јесно.
0176 Ако тебе сретне гдигод Иво,
0177 Тебе не зна, ал ће познат ђогу
0178 По његовој биљези на нози,
0179 Па ће тебе Иво уставити
0180 И питати, отклем теби ђого,
0181 А ти, сине, све му право кажи.“
0182 Маријан се лијепо обуче
0183 И припаса свијетло оружје,
0184 Он изведе мамена ђогина,
0185 Старој мајци пољуби десницу,
0186 Мајка њега међу очи вране.
0187 Па он својој проговара мајки:
0188 „С Богом остај, мила моја мајко!
0189 Надај ми се до недиљу дана,
0190 Или мени, или брату мому,
0191 Или, мајко, једном и другому.
0192 Не буде л’ ме за недиљу дана,
0193 Не надај се, мајко, ниједному.“
0194 То кад рече, б’јесан ђого клече,
0195 Маријан му у седло се баци.
0196 Боже мили, чуда големога!
0197 Да би стати кому, па гледати
0198 Што бијесан парип сад поради:
0199 Сву калдрму ногом погрутао,
0200 Из калдрме живи огањ с’јева,
0201 Тован ђого жваље развалио
0202 Ко аждаја светога Јураја;
0203 Ђогат скаче на саме колаче,
0204 По два хвата небу под облаке,
0205 А четири земљом по ћенару;
0206 Из уста му голубови лете,
0207 Њекад б’јели, а њекад крвави,
0208 Свега момка пјеном забацао,
0209 Докле га је из двора помако.
0210 Ходе ђогат преко поља равна
0211 Као зв’језда преко неба плава,
0212 За њим гледа остарила бака,
0213 Па је стара у себ’ говорила:
0214 „Боже мили, лијепа парипа,
0215 А још бољег на њему јунака!“
0216 Мамен ђого брзо путовао,
0217 Прије сунца у Требаву дојде,
0218 Сву Требаву здраво момак пројде,
0219 Ал не најде милог брата свога.
0220 Под Требавом пијана механа,
0221 У механи крчмарица Мара.
0222 Маријан се у механу сврати,
0223 Да одмори себе и ђогина,
0224 Ал му вели крчмарица Мара:
0225 „Бора теби, незнани јуначе!
0226 Откуд ли си, од кога ли града,
0227 Из које ли земље завичаја?“
0228 Крчмарици момак одговара:
0229 „Што ме питаш, крчмарице млада!
0230 Откуд јесам, од кога ли града?
0231 Ја не тражим младих дјевојака,
0232 Јер се женит намислио нисам,
0233 Него ходам земљом по ћенару,
0234 Да се б’јела ја нагледам св’јета.“
0235 Њему вели крчмарица Мара:
0236 „Не питам те за женидбу, момче,
0237 Већ би теби л’јепо свјетовала,
0238 Да не одаш по Требави клетој,
0239 Јер Требава никад није сама
0240 Брез ајдука или горског вука.
0241 По њој хода арамбаша Иво
0242 И његових тридесет другова,
0243 Има тому петнаест година;
0244 Па те море уочити Иво,
0245 Па ти море души криво бити,
0246 Јербо Иво за шалу не знаде.“
0247 Говори јој млади Маријане:
0248 „Бора теби, крчмарице Маро!
0249 Кажи право, тако била здраво!
0250 Гди је сада арамбаша Иво,
0251 Јеси ли га скоро уочила
0252 Ил у гору или у механи?“
0253 Вели њему крчмарица Мара:
0254 „Ево има јур петнаест дана,
0255 Откад Иво Требаву остави
0256 И он ходе у Озрен зелени,
0257 А са својих тридесет другара.
0258 Засјео је кланце јадиковце
0259 И бусије попењао љуте,
0260 Па он чека старог Муламују,
0261 И његова сина Ибрахима
0262 И његових до триста сватова,
0263 Јер је Мујо дужан му остао,
0264 Кад је скоро овуд пролазио,
0265 Није Туре уцјене платило
0266 Нити Иви нит његову друштву.
0267 Мисли, да ће на џаба му проћи,
0268 И дјевојку да ће проводити,
0269 Муламујо још се похвалио,
0270 Да с’ не боји арамбаше Иве
0271 И његових тридесет другова.
0272 Па то чуо арамбаша Иво,
0273 Па је њему врло криво било.“
0274 Кад то чуо млади Маријане,
0275 Он поскочи на ноге лахгане,
0276 Па појаши претила ђогина.
0277 „С Богом“ ─ виче крчмарици Мари,
0278 „Надај ми се, крчмарице Маро!
0279 Надај ми се до недиљу дана,
0280 Спреми мени црвенике вина
0281 И спреми ми јањетине младе.
0282 Ак’ не дојдем до недиљу дана,
0283 Покој реци мојој душуи, Маро!“
0284 Момак ходе, а Мара остаде,
0285 Ходе момак у Озрен-планину,
0286 Потражити брата јединога,
0287 По мену Иву арамбашу.
0288 Кад је био усред горе равне,
0289 Он запјева иза свега гласа:
0290 „Ој горицо, по Богу сестрицо!
0291 Кажи мени, ој горо зелена!
0292 Је ли туде арамбаша Иво
0293 И његових тридесет другова?
0294 Да ли Иво јоштер пије пиво,
0295 И једе ли овновину месо?“
0296 Ходе јека од брда до брда,
0297 Ходе јека кроз гору зелену,
0298 Дојде јека до тијесна кланца,
0299 До тијесна кланца јадиковца.
0300 Туд се трефи арамбаша Иво.
0301 То је њему врло било криво,
0302 Да тко пјева кроз гору зелену,
0303 Док је Иви на рамених глава.
0304 Па он посла три најбоља друга,
0305 Да уходе кланце јадиковце,
0306 Да изајду путу на раскршће
0307 Пак да виде, тко гором зап’јева,
0308 Тко ли Иву у пјесми спомиња,
0309 Нека њега са коњем раставе,
0310 Да га мртва са земљом саставе.
0311 У млађега поговора нејма.
0312 Устадоше три крвна ајдука,
0313 Потпрашише пушке тучеником
0314 И ходоше путу на раскршће,
0315 Засједоше три бусије љуте.
0316 У то доба, браћо моја драга!
0317 Мало било, за дуго не било,
0318 Угледа се бијесан ђогине
0319 И на њему мали Маријане.
0320 Учан ђого кланцу јадиковцу
0321 И у кланцу стављеним бусијам,
0322 У нос фрче, а ушима стриже,
0323 Опазио у кланцу ајдуке,
0324 Рећ би хтио малом Маријану:
0325 „Туде нам је гинут, господаре!
0326 Или мени или теби, драги,
0327 Или можда једном и другому.“
0328 У то доба, браћо моја драга!
0329 Из бусије три пушке пукоше,
0330 На ђогату гриву запалише,
0331 Ал јунака млада не трефише,
0332 Па он здраво кроз бусију пројде,
0333 Ходе даље кроз гору зелену.
0334 Арамбаши то је криво било,
0335 Па он шаље три друга ајдука,
0336 Да убију млађана путника.
0337 Три ајдука бусију ставише,
0338 Три шешане своје испалише,
0339 Али оне остадоше пусте,
0340 Само момку челенку скидоше
0341 И перчина мало запалише.
0342 И то Иви врло криво било,
0343 Па се момак мамом помамио,
0344 Он поскочи наноге лагане,
0345 Довини се своје пушке шарке,
0346 Па ју хвата, брате, по сриједи,
0347 Своју шарку овак’ разговара:
0348 „Шарко моја, све моје уздање!
0349 Никад мене ниси ти издала,
0350 Немој издат ни данас ме, шарко!
0351 Ја ћу тебе сребром оковати,
0352 Сухим златом сву ћу те навести.“
0353 Ходе јунак од јеле до јеле,
0354 Па засједе за самицу јелу,
0355 КоЈано је покрај пута расла.
0356 Он уочи малог Маријана
0357 Измед јела и јелова грања,
0358 На челу му нишан саставио,
0359 На табану ватру запалио,
0360 Пуче пушка и не оста пуста,
0361 Па погоди малог Маријана
0362 Мед два ока у чело јуначко.
0363 Момак јекну, а гора одјекну,
0364 Па се сруши у зелену траву.
0365 Земљи паде, крај њег ђого стаде,
0366 Па он црну земљу ногам туче.
0367 Отуд Иво к дружини се врати,
0368 Па он поче пити рујно вино
0369 Залажућ се овновином месом.
0370 Али, брате, за дуго не било,
0371 Љуто њега глава заболила,
0372 Мало посли и срце и глава,
0373 Па он свому друштву проговара:
0374 „Браћо моја и дружино драга!
0375 Бог би дао, да би добро било,
0376 Тешко ме је глава забољела,
0377 Мало посли и срце и глава.
0378 Отијдите, браћо моја драга!
0379 Отијдите путу на раскршће,
0380 Па видите, кога сам убио,
0381 Да се нисам јунак огр’јешио,
0382 Па путника праведна убио,
0383 Није л’ Бог до, да он јоштер живе,
0384 Да га питам, тко је, отклем ли је,
0385 Од које је земље завичаја.“
0386 У млађега поговора нејма.
0387 Брзо момци на раскршће дошли
0388 И хтједоше к Маријану поћи,
0389 Ал им ђогат ни близу не даде,
0390 Ногам бије, а зубима гризе,
0391 Чува јадан свога господара.
0392 Кад видјеше горске арамије,
0393 Да им ђого ни близу не даде,
0394 Осим да би и њег погубили,
0395 Вратише се, Иви дојавише,
0396 Да им ђогат ни близу не даде.
0397 Арамбаши то је чудно било,
0398 Чудно, брате, па и жаловито.
0399 Он се јунак на ноге подиго,
0400 Па он иде путу на раскршће,
0401 Да он види рањена јунака
0402 И његова мамена ђогина.
0403 Кад је Иво ђогу уочио,
0404 Одмах га је брате упознао
0405 По његовој биљези на нози,
0406 Он се плесну по бедри јуначкој,
0407 Па он ђоги овак’ проговара:
0408 „Јао, ђого, мога бабе добро!
0409 Мога бабе, па и моје, ђого,
0410 Отклем тебе виле донесоше,
0411 Да ми знадеш казат, мој ђогате!
0412 Кога скиде с тебе шара моја,
0413 Братом би те својим ја назвао.“
0414 Арамбаша коња загрлио,
0415 Па га љуби у чело мед очи.
0416 Кад то видје рањен Маријане,
0417 Он обори сузе низ образе,
0418 Ал му вели Иво арамбаша:
0419 „Бора теби, незнани путниче!
0420 Отклем јеси, од кога ли града?
0421 Од које ли земље завичаја,
0422 И откуд ти ђогат мога бабе?“
0423 Проговара рањен Маријане:
0424 „Ој јуначе, из горе ајдуче!
0425 Ја сам млађан из Градачца града,
0426 Ја сам јадан једини у мајке,
0427 По имену мали Маријане.
0428 Када бијах од петнаест дана,
0429 Имах брата од петнаест љета,
0430 По имену Иву арамбашу,
0431 Па нам Турци оца погубише
0432 Нашу кулу, брате, поробише.
0433 То је Иви врло криво било,
0434 Па он сабра тридесет другова,
0435 Ходе Иво у гору зелену
0436 Присједати кланце јадиковце
0437 И бусије метат уз друмове,
0438 Да освети нашега бабајка.
0439 Па ја појдох брата потражити,
0440 Да га видим за живота мога,
0441 За живота мога и његова.
0442 Ал ме данас лоша срећа најде,
0443 Лоша срећа овде у планини,
0444 Јер набасах на бусије љуте,
0445 Из бусија пушке запуцаше,
0446 Два пута ме срећа послужила,
0447 Трећу пута лоша срећа била.
0448 Јер ме једна пушка потрефила,
0449 Па сам смртну рану задобио.“
0450 Кад то чуо арамбаша Иво,
0451 Он заплака као мало д’јете:
0452 „Јао мени, до бога милога!
0453 Гди погубих брата јединога.
0454 Маријане, мој брате једини!
0455 Мореш ли ми рану пребољети,
0456 Да ја тражим љековите траве
0457 И мелеме од смртнихје рана?“
0458 Маријан му по истини каже:
0459 „О мој брате, арамбаша Иво!
0460 Ја не могу рану пребољети,
0461 Не пати се и не тражи трава,
0462 Нит мелема од смртнихје рана.“
0463 То изусти, пак душицу пусти.
0464 Кад то видје арамбаша Иво,
0465 Од жалости бјеше зан’јемио,
0466 Па он друштву свому проговори:
0467 „Браћо моја, тридесет другова!
0468 Четовасмо петнаест година,
0469 Салетисмо дости тврда блага
0470 И од’јела нова и половна,
0471 Исписмо се црвенике вина,
0472 Дојде вр’јеме, да се растајемо.
0473 Дв’је гробнице овди ископајте,
0474 Једну мени, другу брату мому,
0475 Па нас, браћо, л’јепо сахраните,
0476 Два зелена бора усадите,
0477 Међу њима спомен подигните
0478 И на њему ово напишите:
0479 „Овди леже два брата рођена,
0480 По имену мали Маријане
0481 И братац му арамбаша Иво.
0482 Отиђите и до моје куле,
0483 И у кули старе моје мајке,
0484 Па ми мајку, браћо, дохраните,
0485 А за моје небројено благо.“
0486 То изусти, пак душицу пусти.
