Дванаести час/22

Двадесетдруга појава

►

Двадесет друга појава

МАРКО, СТЕПАН и ПРЕЂАШЊИ

МАРКО
(скоро довлачи Степана на позорницу)
Не мисли о том.
СТЕПАН
Ја њеног ока волео сам глед,
Ја с њених уста сисао сам мед,
Та ја је целим љубљах животом!
Сад место свега задах, леш и лед!
ЈЕЛАЧА
(дигне главу; устаје)
Степане! спаса! Знаш ли бол шта је?
Знаш ли за матер, круну, понос, власт?
Демон нас дави, његова сва је
Вештина гнусна, крвожедна страст
Над нашим дворцем разавила лет.
На све стране нас срета смрт и срам,
Народ нас куне, ми нисмо за свет.
Ала је страшно, господар је сам!
Кад робље своју подигне главу
И коштуњаве песнице диже,
Има ли спаса? Господар стрепи.
На силног уста црвак што гмиже!
По улицама свуд је прави лом.
О, зверских чини! О, зверска дела!
Крв се пролива млада и врела,
А у гроб овај сурвава се дом!
Мајка је мртва! Тако ти спаса,
Помози кћери! Не, мртва није!
Спаси је, спаси, од овог часа
Срце за тебе једино бије!
Народ, потомство, опрости мени,
Бацићу радо под ноге сада!
— Кад цела земља у порок пада,
Зар да се једној то брани жени? —
О, зар је мртва? Мртва она зар?
Зар ових уста изгуби се чар?
Степане, муже, о реци ми бар
Да није мртва, њеног ока жар
Да ћу љубити. Реци, реци то!
Па зар је мртва? Она да труне?
Да гасну очи поноса пуне?
Низ груди њене крв зар да тече?
Зар те не боли? Зар те не пече?
(Сва уплакана паде му на груди.)
СТЕПАН
(Тешко му је. Окреће главу.)
ЈЕЛАЧА
Тебе не боли? Даље!
(Бежи од њега.)
Срце чуј:
Зар ниси прсло? Цео свет је нем,
Дворнице празне, празан пут је тром,
Сви глуви, мртви! Ланце, враже, куј,
Све их одведи у најцрњи мрак! . . .
У пакао! . . Мајко, кад последњи дах
Из твојих груди, као ропац јак,
Одлете некуд као одјек плах,
Никог не беше да му суза кане,
Да тај жалосни њом осветла чин,
Никог не беше, као српски син
Освете жедан, да у бесу плане,
Крај мртва тела да са мачем стане,
Да се закуне смрћу врага злог
Да ће светити срце срца мог!
(Степану)
Ти немаш срца. Имаш, имаш ти —
Боље да немаш. То је злобе врт
У ком се шири завист, мржња, смрт,
Срце у коме жуч паклена ври.
СТЕПАН
(потресен, стреса се)
Одлази!
ЈЕЛАЧА
Куда? Овде ми је све.
(С вриском се сруши и падне на матер.)
(Тајац.)
(Хвата Германа за руке.)
Спаси нас. Хајде. Не марим за срам.
Спаси ми живот, дићи ћу ти храм!
ГЕРМАН
Кроз врт, па лево. . . хајде, ја пут знам.
(Сви полазе ка дворници.)
РАТКОВИЋ
Праштај, народе, и нас чека смрт!

(З а в е с а брзо пада.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.