Данчиловица
Два чадора на Удбини б’јелој,
Једно пашин, а друго Данчилов;
Вас је чадор пашин потамнио,
А Данчилов ко да гори сунце.
То све гледо паша са Удбине, 5
То је паши врло мучно било,
Данчиловој љуби говорио:
"Душо драга, љуби[1] Данчилова!
Кад Данчило са Удбине дође,
Доћ’ ће јунак трудан и уморан, 10
Поткради му моћи од помоћи[2]
Са његовог јуначког рамена,
Драги камен из жута перчина;
Донеси га мени на Удбину,
Ја се хоћу оженити’ за те. 15
Ја те не бих по горам’ водио,
Како тебе твој Данчило води,
Нег хранио у двору мојему.
Да ти чуваш б’јеле дворе моје
Са старицом милом мајком мојом." 20
Кад то чула љуби Данчилова,
То је њојзи пуно[3] драго било.
Кад Данчило дошо са Удбине,
Поткрала му моћи са рамена,
Драги камен из жута перчина; 25
Одн’јела га паши на Удбину.
Када сутра б’јела зора дође,
Данчилов је шатор потамнио,
А пашин је ко на гори сунце.
Паша њега у кулу затвара; 30
Данчило се у невољи нађе.
Низ прозор је платно спуштавао,
Да низ платно из куле изађе.
А његова несретна љубовца
Бијело је платно пристризала; 35
Мртав паде под бијелу кулу.
То све гледо паша са Удбине,
То све гледо и мило му било.
А несретна љуби Данчилова,
Кад видјела, да је погинуо, 40
Тад је пошла к паши на Удбину,
Овако је паши говорила:
"Ето видиш, да сам ти љубовца,
Ја га јесам погубила л’јепо."
Али јој је паша говорио: 45
"Гледо сам те, љуби Данчилова,
Што учини своме господару,
Нег ли не би мени туђинину!" —
Тер је паша корду[4] повадио.
Па јој русу откинуо главу. 50
Да је кому било погледати!
Трипут мртва поскочила глава,
А четврти мртва проговара:
"Овако се свакој догодило,
Која изда свога господара, 55
Како и ја љуби Данчилова!"
Балдо Главић, стр. 4057.
Од Марије Пеш, 70-годишње удовице
с Мљета, која је слушала пјесму
од своје матере у Прожури.
