Данак у крви (драма у једном чину)/3
III
ИБИШ (Чује се најпре звекет пусата и такума коњских, па кад стане глас Ибшпев с поља): Хај, момче ! Дођи коња да прихватиш!
КНЕЗ СИМО (Јову): Потеци!
ЈОВО (Отрчи).
ИБИШ (После мало времена, пошто ја сишао с коња): Јеси ли ту, кнеже?
КНЕЗ СИМО: Јесам, ага.
ИБИШ: Ево их, тајабаше доходе, јеси ли сабрао дјецу?
КНЕЗ СИМО: Јесам, сабрао сам их све онако, како је Тефтиш-ага наредио.
ИБИШ (Гледа по оним женама што су ту): Је ли ово све село?
КНЕЗ СИМО: Није, ага, него је народ у цркви. Знаш, адет је, да се свак помоли Богу, кад ће на далек пут.
ИБИШ: Није адет, лажеш да је адет, него... знам ја вас! Не дате да се дјеца откину од вјере! (У том се опет из цркве зачује тиха, причесна молитва, а било стане мукло ударати. Ибиш заћути и обрне се цркви, те слуша песму. Код њега се почне будити давно неко сећање; замисли се дубоко, а затим диже главу те осматра лево и десно, па онда упре поглед некуд далеко): Је ли ова црква стара, кнеже?
КНЕЗ СИМО: Од бир-земана ту је.
ИБИШ (Будећи се све више, као из сна): Је ли тамо иза цркве један поток?
КНЕЗ СИМО: Јесте, а за потоком стјењак, па онда...
ИБИШ (Мане му рукож да ућути, те он живо наставља): Па под стијеном воденичиште, а над стијеном поље, које у прољеће окива вријесак и кадуља, а кад љето пане — смиље да те загуши... и насред поља они велики стећак... па онда село...
КНЕЗ СИМО (Чуди му се како зна све по реду): Знаш, ага. Све је тако како казујеш.
ИБИШ (Опет се ућути те прислуша песму која се из цркве поново чује, па онда пође на лево, те се загледа тамо, пут потока).
КНЕЗ СИМО: Гледаш, откуд поток слази?.... Еј, тамо, од Ристовићз куће.
ИБИШ: Од Ристовића куће?
КНЕЗ СИМО (Показује): Јесте. Виш, тамо, уврх села, под оном литицом...
ИБИШ: Је л’ тако се зове: „Ристовића кућа?”
КНЕЗ СИМО: Знаш ли кога из те куће?
ИБИШ: Не знам... (Домишља се). Велиш, Ристовића кућа?
КНЕЗ СИМО: Јес’, баш тако.
ИБИШ: А кога данас има из те куће?
КНЕЗ СИМО: Данас?... Ех, била је то кућа каквијех је мало у овијем странама. Па... тако...
ИБИШ: Помријеше?
КНЕЗ СИМО: И помријеше и изгибоше и раселише се... једва оста камен на камену. Има још једна удовица са нејаким дјетићем... ето, то ти је све.
ИБИШ (Дубоко се замисли, а упре поглед тамо у даљину, откуд поток слази, где је под литицом Ристовића кућа).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|