ДАВНО БЕШЕ...
Давно беше... још онда су црне
Биле моје власи,
А ветрове још дизали несу
Чести ми уздаси.
Давно беше!... Од јутарње росе
Млађа си ми била,
Па к'о чела поред рузмарина
Шарне снове снила.
Мирно беше, к'о тиче у гњезду,
Срце ти у груди;
Неси знала: шта је живот клети
Шта ли злобни људи?
Па још онда, кад још ни за име
Моје чула ниси:
Над и понос, срећа и блаженство
Била мени ти си.
Верно сам те, као сенка тело,
Ја пратио свуда;
Срце ми се топило од миља
К'о снежана груда.
Неси знала, да те волим, љубим
Огњено, бескрајно,
Те си зраке од мене однела
Сунце моје сјајно!
Ал' невоље, к'о сурове војне,
Насрнуше на те,
Црни гавран, — крвопија туга
Клала, кидала те.
Ал' облаци старе ти већ туге
Забораву греде,
Само што још из прошлости на те
К'о дивови гледе.
Па хоћеш ли?... хоћеш ли се саде
Мени одазвати?
Ил' ћеш руку, ил' ћеш срце врело
Другом бојим с' дати?
Ил' ваљда ћеш?... ал' за што те питам?
За што ли те вређам?
Зашт' сујетно тешке своје боле
Овде да ти ређам?
Краљица си!... на престолу седиш
Мој зумбуле вити,
Па мени је и сувише доста
Подножје ти бити!
