Грозница (Напомене)

Грозница (379-382)

     Схватања о овој болести илуструје оваква прича: „Ишле двије грознице, па дошле на једну ћуприју, а под ћупријом хвата човек рибу. Оне се стану на ћуприји разговарати, гђе ће која љето љетоћати. Једна рече: - Ја идему Бјелину у кадију, онђе, мислим, биће ми лијепо и добро. А друга рече: - Идем ја у онога, што хвата рибу под ћупријом. Он, кад је то чуо, скочи испод ћуприје и стане бјежати, али му није помогло, грозница га стигла и он је цијело љето као и бјелински кадија боловао од грознице“ (86, с. 464). Једна садржајно богатија прича оваквог типа је објављена у листу „Кића“ (I, 1905, бр. 16).
     Кад неког ухвати грозница, онда бајач узме кору хлеба, мало соли, главицу белог лука, па по заласку сунца поведе болесника на реку. Болесник стане испред бајача, а он узме у руке све поменуте ствари и три пута овако баје:
          Жени се ђаво на мору
          и зове мога (Николу) на свадбу,
          а он не може да иде,
          већ праћа грозницу, со и хлеб
          и једну главицу белог лука.
     Сваки пут, кад бајач изговори ову басму, махне руком низ реку. Трећи пут, пак, кад ово изговори, баци оне ствари у воду, па с болесником иду кући, што брже могу, не обазирући се (167). Слично се изводи бајање и са наведеном басмом бр. 382.
     Архив САНУ чува овакав запис начина народног лечења грознице: Болесник пробије здраво, некувано јаје, одсече по мало од свих својих двадесет ноката, па ту парчад мете у јаје и однесе га у туђ мет (хатар). Тамо извади неки кочић из ливаде или каквог другог места где је био „препињат“ коњ или која друга стока. У рупу где је био кочић, болесник спусти оно јаје и кочић враги на своје место. При томе каже: „Кад се ово јаје испилило, тад мене (Петра) у'ватила грозница". Али боље је да све ово уради бајач (29).
     За лечење грознице у народном животу се још употребљавају амајлије и апокрифне молитве: 259 б, с. 96; 295,1, с. 137 и др.
     У Македонији и Бугарској је ова болест позната као треска (474, с. 173; 491, с. 103-104 итд.).

Референце

Извор

Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 412-413.