Горски цар/VII
VII
Давно је свануло. Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају. По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила. Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина.
На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони. Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица.
Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица. Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник. Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека.
А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима. Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи. У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села. Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао. Али време протицаше брзо...
Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини. Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута. Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао. Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом. Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби. Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити. Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст!
Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине. Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања... Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе... У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли...
Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку. Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега. Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник.
Наступио је последњи тренутак. Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом... Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком...
Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине.
— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат.
Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије. Тако му и проговори, оним обичним гласом:
— А гле!... Ђурица!... Шта ћеш ту, бре?
Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности. Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту. А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас:
— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш!
Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле!
Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче... И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика:
— Паре!... Бацај паре!
Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца:
— Тако ми деце!... Жива ми деца!... Браћо моја!...
— Дижи то! — викну Пантовац.
Он подиже новчаник и опет га пружи унапред.
Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина. Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану.
Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше. Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици.
— Стој !... Пуцај !... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика:
— Остав’!... Ко ти то рече ?
— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже.
— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник.
— Ама шта ово би? — поче Ђурица.
— Би оно што не ваља. Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток. Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток...
Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан. На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о!
Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру. Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату. Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом. Саже се под један трн и стаде да чека. Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље.
Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше. Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву. Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима...
А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита:
— Шта би?
— Ништа. Оно ти је нека бабетина. Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити.
— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана. Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака.
— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум. Сад ти знаш како ћеш...
— Не бригај. Играће ми без свирале. Но не рече ми шта нађосте у кеси?
— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша.
— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће!
— Све, како си ми ти рекô. Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце. Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам.
— Добро је. Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу.
— Хоћемо ли имати скоро посла ?
— Мораћемо, ја како. Сви смо се добро истањили. Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време.
— Кад буде време само ми јави.
Пријатељи се руковаше и растадоше.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|