Говор о албанском питању

ГОВОР О АЛБАНСКОМ ПИТАЊУ
Писац: Драгиша Лапчевић
Говор посланика Драгише Лапчевића о албанском питању, одржан у Народној Скупштини 6. фебруара 1914. године.


Политиком наше владе створене су такве погодбе и такви услови, да ће се, можда, за дуги низ година (и десетина година!) обнављати сукоби и несреће између два несрећна народа. Сматрам да је политика српске владе са првим походом на Арбанасе била погрешна, штетна и несрећна, како за слободу арбанашкога народа, тако и за мир и спокојство српског народа. Са једним треба бити начисто и са једним се треба измирити: на западу Балканског Полуострва постоји један народ који оће да живи својим слободним животом.

Dragiša Lapčević

Српска влада није требала да покорава Арбанију и да потчињава арбански народ.

Арбанаси су читав низ векова имали са српским народом извесне заједнице. У ратној прокламацији тај се однос нарочито помиње и истиче. Имамо у новијој историји примера да су Арбанаси увек хтели живети у споразуму са Србијом, у заједници са њима задобити од Турака слободу и српског и арбанашког народа. Године 1806 на бедемима Београда чуо се узвик јуриша и на арбанашком језику. У историји Шумадије, у њезиној револуцији, ми налазимо људе коју су тако рећи генијални револуционари, а пореклом су Арбанаси. Не треба изгубити из вида: 1829 Арбанаси су желели и тражили везе са Србијом, да су то поновили 1847 и да је Србија остала глува и према том позиву, онако исто као и 1829 године, да после годину дана шаље своје чете и своје батаљоне ради угушивања једне револуције на Северу. Знамо да су Арбанаси 1875 и 1876 године хтели заједнлцу са Србијом, а да је Србија 1878 године истерала и протерала Арбанасе из четири округа које је тада заузела. У пролеће 1904 они су послали изасланство у Београд и тражили ништа друго, него само пријатељско одношење Србије према њиховом покрету за аутономију. И напослетку, 1912 године арбанашке племенске поглавице долазе, чине састанке с владом српском, чине састанке с г. Пашићем и стављају се на расположење: да омогуће продирање српске војске под условом да Србија њима омогући да се они ослободе од Турске и да добију своју аутономију.

Наде су и захтеви арбанашки изневерени.

Уместо да Србија, која се негда толико времена борила за своје ослобођење, учини са своје стране све да и Албанци до своје слободе дођу - Србија је упутила своју војску да прекрха преко Арбаније, да изађе на Јадранско море са жељом да покори Арбански народ и да га стави у своје ропство.

Србија је могла учинити да Арбанија дође до своје аутономије и националне државе. Да је тако урађено, то би омогућило пријатељство и интимност, дало услове за чвршће везе и стварања једне привредне заједнице између Србије и Арбаније, то би била полазна тачка и за политичке споразуме.

Уместо тога отишло се тамо с пушком и топом, па је не само вршено оно што је супротно части једне земље, која је негда имала традиције револуције и ослобођења, него су створене погодбе за трајно трење између Арбаније и Србије.

Ми ћемо непрекидно имати кубуре и несреће, ако се Србија не реши да измени своју политику у правцу пуног додира са арбанашким народом и стварањем пуне везе с њим.


Извор: Srbija i Albanci, Pregled politike Srbije prema Albancima od 1878. do 1914. godine


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгиша Лапчевић, умро 1939, пре 85 година.