ГРАНИЧАРИМА
Соколови... браћо Граничари,
Ви бедеми од слободе стари,
Што сте крвљу грехе своје прали
И живот си за туђина дали;
Што сте ланце раскидали тесне
И сатане покорили бесне,
Браниоци сваке добре ствари,
Здраво, браћо, здраво Граничари!
Негда... негда... (луда српска главо!)
Устали сте за веру и право,
Ал' вам право на хартији оста
А крв ваша од бога вам проста!
Негда... негда... лепо су вас звали
Не би ли се браћи одазвали,
Но сад браћа ни данут' не даду:
Док је даха и жића је — знаду.
Па нек знаду,... нек нам чују речи,
Пред човеком да Србин не клечи!
Нека знаду, да се време мења,
Да ће доћи крај и искушења!
Нека знаду, да крв није вода,
Да још има србинскога рода,
Што срце си истргнути пре ће,
Ал' клањати никоме се не ће!
Ћути... стани... та ви сложни бисте,
Као боме баш да Срби нисте!
Једна жеља и воља; и мис'о
Као да вам дух божији пис'о
Свете речи у срца и душе:
Туђој цели да Срби не служе,
Све земаљско да са себе стресу
Раскидани да већ више несу.
Ново лето... лепше сунце сија...
Под ногом нам скрушена је змија,
Ладна змија старих наших јада,
Што је срца тровала нам млада,
Гнусна змија неслоге и злобе...
Па немој се отварати, гробе!
Већ запевај по горама, вило:
Биће Срба, ако није било!
