Вујина просидба
| Вујина просидба Писац: Милован Глишић |
Јаки бог беше дао некад Петњици доста лепих ствари... Беше јој дао оно лепо Осоје и пећине, па оног доброг попа Мићу, па попу Мићи вредну и паметну пошу Мару и кућу под самим Осојем - пуну свачега, па пред кућом велику лиснату липу, под којом се беше једно јутро, рано, наместио његов синовац Вујо с некаком дебелом иглом и концем у руци да пришије, док се поп не пробуди, још једну закрпу на свој већ сасвим поцепан гуњ.
Крпи се Вуја, благодари богу на толиком дару, а често погледа на врата кућна - кад ће се помолити поп или поша да му заповеде што на уранку.
Помоли се поша, зверну тамо-амо испред куће, па кад виде Вују, упита:
- Зар се опет крпиш, јадо мој?
- Опет, пошо - протуњка Вуја.
- А јеси већ пришио?
- Још двапут да проденем.
- Е, на ти овај кључ, па трчи часом до цркве те донеси попи петрахиљ и требник. Треба му. Похитај само!
То рече поша, па остави кључ на клупици пред кућом и врати се унутра.
Вуја продену већ и последњи пут иглом, пригрте задовољан свој окрпљени гуњ, узе кључ и отрча тако брзо горе уз воћњак да су кокоши, што беху по трави поред пута, прхнуле поплашене куд која...
Вуја је био веома послушан. Слушао је попа и пошу - што му год заповеде. У цркви је вршио дужност звонара и клисара: звонио је, палио свеће и кандила, додавао попу кадионицу, а за невољу и певао кашто за певницом.
Осем тога Вуја је знао и један занат: укоричавао је књиге црквенске. И сад ће се наћи у петњичкој цркви који требник што га је укоричио Вуја. Радио је поваздан као мрав. Био је, додуше, врло пипав, али тек - вредан.
Каокод што је Вуја био пипав на послу, тако је био сплетен на језику: мало је туњкао и није никако умео да се разговара. Почне штогод бајаги и он, па се тек сплете, као пиле у кучине, и бубне какву бесмислицу да сви, што га чују, морају прснути у смех, а он се застиди и ућути...
Иако је Вуја био тако послушан и вредан, опет се никако није могао отрести сиротиње као други људи.
Био је права одрпаница. Кроз капу му вири прамен косе, гуњ већ од самих закрпа, чакшире још горе, опанци некад нови. Што рекну, одело на њему - не би имао чим ни кишницу поткадити.
Може бити узрок је томе била и нека његова луда навика: волео је спавати ноћу онако обучен; ретко би се кад свукао, као остали свет, кад леже увече. И поп и попадија покушавали су да га одуче од те навике и често су га карали, па ништа није помогло! Он би им обично одговорио: "Па топлије ми овако, попо!" или: "Може, пошо, затребати штогод хитно, па кад ћу се онда облачити?" или тако што... Еле, било како му драго, тек - неки ђаво не да човеку да се уљуди, па то ти је!
- Их, ала тај мили као пуж! - рећи ће поп Мића својој поши, ходајући нестрпљиво испред куће и чекајући Вују да донесе требник и петрахиљ.
- Сад ће он, попо - рече поша, па се осмехну и додаде: - Сиромах! Чисто ми се сажали кад га видех отоич како седи ту под липом, па се крпи као неко сироче.
- Тех! Шта ћу му ја? Ето, нека рђа не да му никако да се отресе.
- Нема среће веселник.
- Нема, пошо - потврди поп, па настави готово сасвим озбиљно: - Право да ти кажем, ја сам често помишљао како би му се помогло. Видим га - петља и ради као мрав, па никад ништа; нема ни честите кошуље на себи. Не знам шта ћемо му, већ ако да га оженимо...
- Зар њега? - узвикну поша и прсну у смех.
- Бог с тобом, попо!
- А што? - упита поп. - Ја, богами, збиља велим. Ко зна, можда ће се онда и он мало уљудити и отрести као човек.
- Окани се, попо, богати! Та погледај га само какав је! - рече поша и смејући се показа руком на Вују који хиташе у тај мах с петрахиљом и требником озго низ воћњак. - Ама, погледај га, молим те! Која би пошла за њега?
- Море, ласно је њега мало угладити и спремити за ђувегију - рече поп врло полако да не чује Вуја, па пришану поши већ на уво: - Дела размисли и ти мало о том.
- Ево, попо! - протуњка Вуја пруживши попу требник и петрахиљ.
- Понеси ти! - рече му поп. - Заједно ћемо... Хајдемо! Пошо, одох ја.
И поп Мића оде с Вујом у село да чита некакој баби молитву.
Једног дана, после ручка, стајаху пред кућом поповом два лепо оседлана коња: вранац и ђогат.
Поп Мића затурио руке иза леђа, хода нестрпљиво испред куће. На њему стајаће одело. Видело се да ће некуд у госте, јер није никакав празник да би човек рекао зато се обукао тако свечано.
- Ама, пошо, шта чини тај тамо ваздан?
- Сад ће он, попо - одазва се поша из куће.
Мало постаја, па изиђе Вуја.
Нико га сад не, би познао!
На њему лепе чошне чакшире, џемадан везен златом - чисто гори, па ћурче, па на глави нов фес, па се опасао тараболосом и за њега заденуо нов везен пешкир, па на ногама му чизме. И у лицу се беше Вуја променио, дошао некако бељи и руменији; није онако преплануо и груб, као обично.
- Хајде, море, јаши ђогата - рече му поп озбиљно, па се осмехну видевши пошу где стоји на прагу и једва се уздржава да не прсне у смех, и зовну је мало на страну, па упита:
- Шта ти се чини, а?
- Други човек, здравља ми!
- Ама видиш ти - рече поп - како му је сасвим таман то одело мог покојног сестрића... бог да га прости!
- Јест, и он је веселник био Вујиног стаса.
- Баш други човек! - рече поп смешећи се, и погледа опет Вују, који баш у тај мах тутољаше нешто око теркије.
- Само се бојим да не учини какву лудорију... - рече поша врло полако.
- Не бој се! Знам ја већ како ћу... А шта велиш, Бошко ће се зачудити кад нас види? Она његова поћерка биће таман прилика за нашег Вују.
- Море, попо, да си се ти оканио Бошка...
- А што?
- Па могао би и овде у ком селу потражити девојку. Оно ти је газдинска кућа.
- Свеједно. Бошко ми неће зар одрећи. Па онда, знаш, боље је потражити мало подаље... Овуда већ свако познаје Вују какав је. Тамо у Лајковцима не зна га нико.
То рече поп, па се окрете Вуји и, видевши да још нешто петља и веже око теркије, привикну му:
- А зар ти, море, још ниси узјахао?
- Сад ћу ја, попо, сад! - протуњка Вуја, па поче збуњено оптрчавати око коња, гледајући како би најлакше узјахао.
Поп се хитну на вранца, па подвикну оштро Вуји:
- Седи већ једном!
И Вуја хтеде бајаги да се хитне на ђогата, али оно њему необично одело - шта ли - смете га, те се само потрбуши по седлу. Ђогат немиран, а Вуја не може никако да претури ногу до стремена. Притрча поша и поможе му, те се једва посади у седло.
- Отвори нам вратнице, пошо! - рече поп и окрете вранца напред, смејући се узјахивању Вујином.
Поша отрча те пропусти на вратнице оба коњаника, и упита:
- А кад ћеш кући, попо?
- Сутра навече ако сретно свршим посао - одговори поп - а ако не буде ништа, ето нас и раније. Збогом!
Одморни коњи замакоше зачас доле к Бањи, одакле настаје поширок лајковачки друм.
Још мало па ће и сунце превалити за планину. Поп на вранцу каса напред, певуши неки тропар, почесто се осврће на Вују и жури га:
- Терај, море!
Вуја се чисто тргне, па окачи мало ђогата стременем. Ђогат се закаса, а Вуја све одскаче на њему:
Поп се тек једном осврте, па рече:
- Чујеш ти, Вујо!
- Шта, попо? - упита Вуја чисто жалостиво.
- Ти знаш зашто ми сад идемо овом човеку?
- Знам - одговори Вуја и сав се зацрвене.
- Видиш - настави поп - ово је газдинска кућа. Ти сад први пут долазиш. Добро отвори очи да ми осветлаш образ...
- Хоћу, попо! - рече Вуја тако полако да се једва чуло.
- Не шали се главом да бубаш којешта!
- Нећу, попо! - протуњка Вуја, и опет се зацрвене.
Утом стигоше до вратница Бошкових и уставише коње.
Вују спопаде некакав страх; поче му пиштати нешто у ушима: поп му се учини - бог с нама! - као туђи човек, као да му и није стриц, као да га сад први пут види.
- Домаћине! - зовну поп Мића. Залаја озго Бошков зељов, који беше привезан за неки дирек иза куће.
- O, домаћине! - зовну поп опет. Залаја зељов још жешће. Нека девојка извири из куће, па је опет неста. То беше Стамена, поћерка Бошкова.
- Домаћине! - отеже поп из свег грла. Зељов рукну и стаде тако трзати ланцем да се чак доле до вратница чула звека.
Испаде пред кућу Бошко и одазва се:
- Ко виче, море, ко?
- Сиђиде амо доле, сиђи! - довикну му поп отежући.
Бошко похита наниже, па кад угледа попа, притрча радосно вратницама и отвори их. Поп и Вуја сјахаше с коња. Поп се здрави с Бошком, приказа му свог синовца, па одоше у разговору горе кући. Зељов лаје, рекао би земљу гризе.
Бошко навикну на домаћицу и осталу чељад да дочекају госте.
Док би оком тренуо, беху оба коња привезана иза новог вајата за шљиву. Стамена изнесе гостима столице пред кућу, пољуби попа у руку, па отрча опет у кућу. И домаћица приђе попу к руци и упита како је на дому, како поша са здрављем. Дођоше и два брата Бошкова, те се здравише с попом, па поседаше ту и затурише разговор.
Вуја само ћути и ништа не зна где је - да ли седи, да ли стоји.
Утом изнесе Стамена бардак ракије и чашу, па поче служити госте. Пружи и Вуји чашу.
Вуји се у тај мах учини да се зањиха она столица под њим, и нави се на страну, умало се не претури. Поп га погледа мало зачуђено.
Утом паде први сумрачак. Бошко навикну на чељад да спремају вечеру.
Све се ужурба и разиђе - ко у кућу, ко у подрум, ко у млекар. Пред кућом остаде сам домаћин с гостима.
Поп Мића поче, онако издалека, казивати зашто је дошао са својим синовцем. Рече како је Вуја вредан, како зна занат, како је дошло време да се и он окући, и још којешта - што се год могло рећи у корист Вујину. Затим упита Бошка шта он вели и може ли што бити од тог разговора.
Бошко мало поћута, па рече да све верује попу, као свом познанику и добром пријатељу; да он не налази момку мане; да се могу баш и опријатељити - само ако и Стамена буде вољна.
Мило попу што Бошко није сраскида, и договори се с њим да ујутру упитају и девојку.
Вуја слуша тај разговор, а пробија га зној крупан као грашке.
Утом се помоли домаћица на врата кућна и рече да је вечера постављена. Бошко и гости уђоше у кућу, где их чекаху остали кућани. Седоше сви за вечеру.
Весео поп, шали се с Бошком, задиркује домаћицу, Стамену, снахе Бошкове...
Вуја само ћути. Нуде га да једе, а он се ни руком не маши. Често се осмешкује; ни сам не зна зашто. Учини му се да је на Бошковој глави попова чита, а на попу домаћичина конђа. Учини му се да су за совром час све жене, час све сами попови, па час и Стамена, анатема је било, као с брадом!... Буде му здраво смешно, па се смеје!
Поп мало, мало па тек помркне очима на њ.
- Вала, брате, требало би ово и спавати - рећи ће поп Бошку кад су већ вечерали и доста се нашалили и наразговарали.
- Сад ћемо, попо - одговори Бошко, па се окрете Стамени: - Хајде, дете, намести попи и овом пријатељу доле на чардаку.
Стамена запали зубљу луча на огњишту, па оде да простре гостима.
Вуја се мало промигољи, зевну једном-два, као човек кад чује да се спомиње спавање, па тек завара очи попу и домаћину, устаде полако и изиђе напоље.
Поп и Бошко занели се у разговор, па и не опазише куд се дену Вуја.
Вуја се упути право за вајат, где беху привезани коњи.
Оздо са чардака светли се она зубља луча, те обасјава чак ту до коња. Види се и Стамена како намешта постељу.
Вуја скиде полако, теркију с ђогата, па се склони мало на страну у мрак...
Стамена беше све наредила на чардаку (а то вам је обична собица над качаром, начињена тако за госте и путнике), узе луч, сиђе низ басамаке, па пође горе у кућу да каже оцу да је све готово и да гости већ могу легати.
Кад би поред вајата, сукоби се с Вујом, који у тај мах бахну из мрака пред њу, па, ни сам не знајући зашто, упита је:
- Хоћемо ли, душо, спавати?
Стамена врисну уплашено, испусти луч и побеже некуд.
Вуја оде горе у кућу, па, крочивши једном ногом на праг, упита:
- Попо, хоћемо ли спавати?
Да се кућа срушила попу на главу, не би се тако запрепастио као сад кад погледа Вују.
Имао је шта и видети! На Вуји нема оног чошног руха, него обична продрта капа, онај искрпљени гуњ, прљаве и поцепане чакшире... Обично његово одело, које већ носи и дан и ноћ код куће; јер, као што знамо, он се влада по оном: "У чем ходи у том и спава."
Попу се уједанмах учини да то на прагу не стоји Вуја, него нека авет, утвара! Страхота!
- Шта је то, несрећниче? - једва умеде да га запита.
- Па, попо, да се не прља... ионако ово руво није моје... - протуњка Вуја.
Попо лепо занеме.
Бошко гледа забезекнуто час у попа час у Вују.
Утом се помоли домаћица на друга врата, па видевши Вују - трже се и проговори забезекнуто:
- Намештено је!
- Е, хајде да се спава! - рече Бошко више онако себи, па изиђе ћутећи напоље.
Поп страшно заврте главом на Вују, па пође без - "лаку ноћ" да спава. За њим оде полако, и Вуја.
Домаћица их допрати с лучем до чардака, па се врати.
- Је ли устао поп? - упита Бошко рано сутрадан.
- И отишао - одговори домаћица.
- Одиста?
- Богами јест! Ја сам још пре сунца поранила. Видим нема коња за вајатом. Попнем се полако на чардак, провирим... Нема ни попа ни оног другог. Јамачно су отишли зором.
- Што му драго - рече Бошко и насмехну се.
Међутим су поп Мића и његов Вуја већ јездили жабарским друмом.
Поп звиждуће, Вуја ћути. Све му се чини необично - извраћено. Онај пут пун некаких јама, па хоће сваки час да се спотакне.
У зло доба окрете се поп, па рече:
- Што ме обрука, несрећни сине, да од бога нађеш?
- Богами, попо... - заусти Вујо да нешто одговори, па ућута.
- А откуд ти те прње, бог те не убио?
- Па понео сам - одговори Вуја тако полако да се једва чуло. - Метнуо у теркију...
- Хвала богу што те барем девојка није видела!
- Видела је! - рече Вуја чисто весело.
- У тим ритама?
- Јест, богами!
- Па? - упита поп и набра обрве.
- Нешто врисну и побеже!
- Их, бруко моја! - узвикну поп и пљесну се руком по колену, па љутито привикну:
- Пусти узду том коњу, лудаче! Зар не видиш да ћеш се претурити у ту јаругу?
То рече, па љутито ошину коња.
Стигоше и до клиначког друма. Види се већ и кућа попова. Сад ће доле к Бањи.
Поша беше уранила, па изишла неким послом пред кућу. Спази попа и Вују где журно хитају кући, па пљесну рукама и рече готово наглас:
- Наопако! Шта је оно сад?
Погледа још боље, јер чисто не верује својим очима да је Вуја у ритама.
Утом оба коњаника стигоше на вратнице.
Поша потрча те им отвори. Никад није видела тако намргођена попа. Не смеде му рећи ни "добро дошао".
Поп сјаха љутито, отури узду Вуји, па му рече кратко:
- Одседлај те коње, па нагнај у воћњак! Вуја брже-боље сјаха, па поче скидати с коња бисаге и остало.
- Јесте ли одавно из Лајковца? - упита поша.
- Пре зоре! - одговори поп кратко.
- Ама, да си ме ти послушао...
- Ћути, пошо, богати! Доста ми је и овако бруке - рече поп, па уђе у кућу. Оде за њим и поша.
Вуја је већ одседлао коње и отерао у воћњак. После је отишао у качару, где му је алат, те узео да коричи неки стари триод.
Тај дан није хтео никако сести с попом и пошом ни за ручак ни за вечеру. Изговори се да нема кад, па узме мало хлеба и још штогод и оде подаље, те поједе онако с ногу.
Поп Мића није више никад говорио о Вујиној женидби. Кад се Стамена удала, онда је тек отишао Бошку у Лајковце.
Вуја се опет крпио под оном липом, укоричавао књиге, звонио у цркви, певао кашто за певницом и слушао свога попа.
Нико се не сећа да се икад оженио.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.
|