Вук Јеринић и Зукан барјактар

0001 Вино пије тридест капетана
0002 У бијелу граду Шибенику,
0003 Међу њима Јеринићу Вуче.
0004 А кад су се напојили вина,
0005 Говорио Јеринићу Вуче:
0006 „Чујете ли, браћо моја драга!
0007 „Браћо моја, тридест капетана!
0008 „Јесте ли ви добро упамтили,
0009 „И узнали и очим’ виђели,
0010 „Каде Турске чете долажаху
0011 „Из Удбиње из турске крајине,
0012 „Тко највише чете довођаше,
0013 „Из приморја робље одвођаше
0014 „И јуначке главе одношаше?
0015 „Тко ли глава бјеше пред Турцима?”
0016 Бесједи му тридест капетана:
0017 „Наш соколе, Јеринићу Вуче!
0018 „Ми знадемо, и јесмо виђели,
0019 „И врло смо млади упамтили,
0020 „Каде Турске чете долажаху,
0021 „Тко највише бјеше пред четама,
0022 „Тко највише бјеш’ нам досадио.
0023 „Од Удбиње Зукан барјактаре
0024 „Највише нам бјеше досадио,
0025 „Он највише робља одвођаше
0026 „И јуначке главе одношаше.”
0027 А кад зачу Јеринићу Вуче,
0028 Он узима дивит и хартију,
0029 Те направи једну ситну књигу
0030 У Удбињу у Турску крајину,
0031 По имену Зука-барјактару:
0032 „О Зукане, Турска поглавицо!
0033 „Ето теби ситну књигу пишем:
0034 „Ласно ти је било четовати
0035 „И зло чинит’ по нашој крајини,
0036 „Док нијесам био дорастао
0037 „ А до коња и до оштре сабље;
0038 „А данас сам јунак дорастао,
0039 „Ходи мени на мејдан јуначки
0040 „У Грахово у поље широко,
0041 „Или, Зуко, ђе је теби драго;
0042 „Немој никог’ водит’ од крајине,
0043 „До Хајкуну своју вјерну љубу,
0044 „Које данас у Турчина нема;
0045 „А ја не ћу никога водити,
0046 „Нег’ Анђушу моју сеју милу,
0047 „Које данас у приморју нема:
0048 „Тко добије сјутра на мејдану,
0049 „Нека обје води у крајину.”
0050 А кад Зуку ситна књига дође,
0051 Те видио, што му књига каже,
0052 На књигу се гротом насмијао;
0053 Гледала га вијерница љуба,
0054 Па му љубабила бесједила:
0055 „О Зукане, драги господару!
0056 „Окле књига, од кога ли града?
0057 „Од кака ли главна господара?
0058 „Што л’ се тако смијешљиво пише?”
0059 Бесједи јој Зукан барјактаре:
0060 „О Хајкуна, моја вјерна љубо!
0061 „Ова књига отуд из каура,
0062 „Из бијела града Шибеника,
0063 „Од једнога млада капетана,
0064 „Капетана, Јеринића Вука;
0065 „Јер ме вуче скоро побратио,
0066 „И дарове мени припремио,
0067 „Мене Вуче зове на дарове,
0068 „На дарове и на миловање,
0069 „Да с’ видимо и да с’ дарујемо,
0070 „Потврдимо Богом побратимство;
0071 „И овако побро овђе пише,
0072 „Да поведем тебе, моја љубо.”
0073 Па дозива своје вјерне слуге:
0074 „Чујете ли, моје вјерне слуге!
0075 „Опремајте два коња витеза,
0076 „Хоћу данас ићи у приморје
0077 „А једноме Богом побратиму
0078 „У бијела града Шибеника.”
0079 Њему слуге коње опремише.
0080 Посједоше коње витезове,
0081 Отидоше у приморје равно.
0082 Кад су били у Грахово равно,
0083 Бијели се чадор у Грахову,
0084 Пред чадором два коњица врана;
0085 Кад то виђе љуба Зуканова,
0086 Бесједила Зукан-барјактару:
0087 „Господару, Зукан-барјактаре!
0088 „Откуд они чадор у Грахову?”
0089 Бесједи јој Зукан-барјактаре:
0090 „О Хајкуна, моја вјерна љубо!
0091 „Оно побро посл’о сретаоце,
0092 „Да сусрету мене и тебека.”
0093 Они мало иду у напредак
0094 Низ Грахово низ поље широко
0095 Док дођоше бијелу чадору,
0096 А то Вуче сједи под чадором,
0097 Те он пије црвенику вино,
0098 Служи му га сеја Анђелија.
0099 Одја Турчин коња пред чадором,
0100 Он од Вука вјере не искаше,
0101 Веће право под чадор отиде,
0102 А за њиме вијерница љуба;
0103 А кад Турчин под чадора уђе,
0104 Ондај Вуче на ноге устаде,
0105 Руке шире, у лице се љубе,
0106 Питају се за јуначко здравље,
0107 Па сједоше ладно пити вино;
0108 А кад су се вина напојили,
0109 Бесједио Јеринићу Вуче:
0110 „О Турчине, Зукан-барјактаре!
0111 „Деде реци својој вјерној љуби,
0112 „Нека скине пече и вереџе,
0113 „Да јој виђу пребијело лице,
0114 „Би ли лице за влашића било.”
0115 Рече Зуко својој вјерној љуби,
0116 Она скиде пече и вереџе,
0117 Показала своје б’јело лице,
0118 Сину лице ка’ и жарко сунце;
0119 А кад виђе Јеринићу Вуче,
0120 Да кака је лијепа Туркиња,
0121 У њему је срце заиграло,
0122 Стаде звека тока на прсима
0123 И на глави од злата челенке.
0124 Ондај рече Зукан барјактаре:
0125 „О ђидијо, Јеринићу Вуче!
0126 „Деде реци твојој милој сеји,
0127 „Нека скине злаћену мараму,
0128 „Да јој виђу пребијело лице,
0129 „Би л’ влахиња за Турчина била.”
0130 Ондај рече Јеринићу Вуче,
0131 Скиде Анђа злаћену мараму;
0132 Кад је Туре Анђу сагледало,
0133 Од радости на ноге скочило,
0134 Па говори Јеринићу Вуку:
0135 „Устај, Вуче, већ се прођи вина!
0136 „Доста смо се вина напојили;
0137 „Устај, Вуче, те опремај вранца!”
0138 Уста Вуче, на ноге лагуне,
0139 У лице се с Турком пољубио,
0140 Један другом крвцу халалише,
0141 Па опреми сваки коња свога.
0142 Добријех се коња доватише,
0143 И убојна копља узимаше.
0144 Обзире се Турчин на Анђушу,
0145 Па Анђуши с коња бесјеђаше:
0146 „О Анђуша, Јеринића секо!
0147 „Ако мени буде до невоље,
0148 „Буди мени данас у невољу;
0149 „Ако Бог да и срећа од Бога,
0150 „Те погубим твога брата мила,
0151 „Узећу те себи за љубљење,
0152 „Моја љуба теби робињица.”
0153 Ал’ бесједи Јеринићу Вуче:
0154 „О Хајкуна, Зуканова љубо!
0155 „Још се јунак нисам оженио,
0156 „Ако мени буде до невоље,
0157 „Буди мени данас у невољу;
0158 „Ако бог да и срећа од Бога,
0159 „Те погубим твога господара,
0160 „Узећу те себи за љубовцу,
0161 „Купићу ти четири робиње,
0162 „А четири код двора имадем,
0163 „Што сам јунак собом заробио
0164 „Све из ваше бијеле крајине.”
0165 Кад то зачу кићена Хајкуна,
0166 У млоге се мисли замислила,
0167 Све мислила, на једно смислила:
0168 „Кад ћу бити Анађи робињица,
0169 „Волим бити Вуку госпођица.”
0170 Отидоше у поље јунаци.
0171 Оде Турчин у поље широко,
0172 Оста Вуче чекат’ на мејдану;
0173 На њега се Турчин наћерао,
0174 И њега је Вуче дочекао,
0175 Те му бојно копље саломио;
0176 Оста Турчин чекат’ на мејдану,
0177 А њега се вуче догонио,
0178 Њега Турчин јесте дочекао,
0179 Те је Вуку копље саломио;
0180 А кад они копља изломише,
0181 Онда оштре сабље повадише,
0182 Па удари јунак на јунака.
0183 Они оштре сабље изломише,
0184 Врло Турчин обранио Вука.
0185 Кад се Вуче виђе у невољи,
0186 Он наћера вранца на ђогата,
0187 Док Турчина за грло докучи,
0188 Они оба у траву падоше,
0189 Па се носе по пољу широку;
0190 Турчина су пјене попаднуле,
0191 Јесу Вука мутне и крваве,
0192 Јер је Вука рана освојила;
0193 А кад виђе кићена Хајкуна,
0194 Она трчи низ поље широко,
0195 Е од сабље находи комаде,
0196 Па полеће на оба јунака,
0197 За њом трчи дилбер Анђелија,
0198 Па бесједи Анђуша ђевојка:
0199 „Немој, була, ти на брата мога,
0200 „Јер тако ми Бога истинога!
0201 „Ако згодиш мога брата мила,
0202 „Живој ћу ти очи извадити.”
0203 Ал’ бесједи љуба Зуканова:
0204 „Стани, Анђо, ти не иди за мном,
0205 „Ја не хоћу твога брата мила,
0206 „Веће хоћу душманина мога,
0207 „Који мене хоће да зароби
0208 „И у службу другом да ме даде.”
0209 Па долеће Хајка до јунака,
0210 Те удари Зукан-барјактара,
0211 Удари га по свилену пасу,
0212 Грдну му је рану задавала,
0213 Виде му се б’јеле џигерице,
0214 Онда Вуче освоји Зукана,
0215 И обали у зелену траву,
0216 Хајкуна му сабљу додавала,
0217 Закла Вуче Зукан-барјактара,
0218 А кад закла Зукан-барјактара,
0219 Онда сједе у зелену траву,
0220 К њему дође Хајка и Анђуша,
0221 Завише му оне ране грдне,
0222 Па се напи црвенога вина;
0223 Па савише бијела чадора,
0224 Добријех се коња доватише,
0225 Отидоше право Шибенику,
0226 Те је Вуче ране извидао;
0227 Води Хајку у бијелу цркву,
0228 Те ј’ у цркви био покрстио,
0229 И за се је вуче привјенчао.
0230 Лијеп пород изродио шњоме:
0231 Двије шћери и четири сина.

Избор

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 268-273.