Воислав краљ српски/1

ПРВО ДЕИСТВИЈЕ

ПОЗОРЈЕ I

ПРВО ДЕИСТВИЈЕ

ПОЗОРЈЕ I

(Са стране виде се високи холмови, испод који лежи град Маглич, у њему палата краља Србског Владислава; река Ибар тече поред града)

СЕЛЕНА, ЉУБОМИР

ЉУБОМИР: Ваш ми се садашњи разговор сасвим стран види; истину вам кажем, ја вас не разумем.
СЕЛЕНА: Можно, да ме нећеш да разумеш, да ми не би на моје предложенје одговарати морао.
ЉУБОМИР: Ја вам ипак кажем, светла кнегињо, да вас не разумем, на што се ваше предложенје относи; но изволите ми се боље изјаснити, а ја ћу знати тајну вашу хранити.
СЕЛЕНА: Јеси ли ти искренији друг и вернији пријатељ мог девера књаза Добривоја?
ЉУБОМИР:Јесам и до конца живота мог веран и искрен му остајем.
СЕЛЕНА: Добро, а јесу ли ти његова тајна намеренија позната?
ЉУБОМИР: Мени су од части позната: но његова намеренја нисам вам дужан открити; јер је тајна, тајна.
СЕЛЕНА:Ти опет питање моје у строги смисал узимаш —, ја те не питам за оне тајне, које, кад би се откриле, могле би вред и убитак нанети: но моје је питање то: дал’ је теби његово сердце познато; дал’оно тежи на љубов, ил’ се је само његовој Ружици посветило? Теби је добро позната злоба мог мужа Вукашина и брата његовог Вукосава, како они злобно противу Добривоја дишу —, и због овог узрока, желила би сердце његово к мени приволети; пак кад би жељу моју постигла, ја би онда настојала, да мрзост, злобу и завист, која међу њима трома од толиког времена царује, искореним, и братску љубов уведем. Ово теби, као његовом искреном другу сообштавам. (на страни говори) Овим путем моћи ћу га најлакше себи приволети.
ЉУБОМИР: Светла Кнегињо! Ја похваљујем ваше намереније, и вами се торжествено завештавам, да ћу сва могућна средства употребити —. А шта и може на свету славније и похвалније бити, нежели удаљена сердца опет сојединити; она велим сердца, од који склоности и спасеније толики људи зависи. — Заиста, светла Кнегињо! кад станем о раздору њиовом размишљавати, сав се у трепет преобратим, и из дубине сердца мог узданем и рекнем: Бедна Сербијо! ти данас под мудрим скиптром владенија краља Владислава цветаш и народ свако задовољство ужива: но док твоје јарко сунце за облаке заиђе, ти ћеш се немилосрдно на три стране раздвојити, — раздор се по теби посејати и конечно ћеш се паденију клонити.
СЕЛЕНА: Зар и ти на такове страовите мисли долазиш?
ЉУБОМИР: А како не би долазио, кад добро видим, шта се јоште за живота краљевог чини, пак чему би се имао, као по смрти његовој бољему надати!
СЕЛЕНА: Добро, Љубомире! а ти само буди постојан и подкрепљуј моје намеренје и поступак, пак ћеш видити, оћу ли кадра бити разстроену браћу помирити. (на страни) Ах, Добривоје, Добривоје! како си дубоко љубав твоју у сердце моје усадио! — да, сада нигди покој не могу себи да нађем.
ЉУБОМИР: Уверена будите, светла кнегињо! да би ја радо себе за таково благо намереније на жертву принео, сиреч: кад би сурова сердца кнјаза Вукосава и супруга вашег кнјаза Вукашина, који злобно противу кнјаза Добривоја дишу, и памјатозлобје њиово, које спроћу пресветлог родитеља свог носе, искоренити мог'о. Но ја вам напред кажем: да ће труди ваши суетни бити; јер се они никако неће хтети приволети, да Добривој, као њиов полубрат, а к овом јошт најмлађији, над њима царује.
СЕЛЕНА: То је цела истина, они би таки, како би се он за краља прогласио, противу њега ополчили.
ЉУБОМИР: Камо срећа, да би они чувствовали, као што ја чувствујем, пак кнјаза Добривоја, који је благе нарави, правдољубив и благоразуман, за краља свога признали, онда би Сербија срећна била.
СЕЛЕНА: Заиста, Добривоје то заслужује; јер га је сама природа определила, да над свима сердцима царује.
ЉУБОМИР: Ваша ме похвала увесељава, и надеждом опоен у радости пливам.
СЕЛЕНА: Добро, Љубомире, а ти уверен буди, да ћу ја све силе моје употребити да њи двојицу к Добривоју обратим; но и ти се од твоје стране потруди, да Добривоје сердце своје к мени обрати, јеси ли ме разумео?
ЉУБОМИР: Ја не знам, на који начин ви то желите?
СЕЛЕНА: Е, добро кад не знаш, а оно кажи ми, да л' Добривоје искрено љуби своју жену Ружицу?
ЉУБОМИР: Он је љуби, као самог себе.
СЕЛЕНА: Чудо ми је, да ју може тако љубити; а ја ју сматрам као жену слабог разума, која би без заштите мужа свог увела, као цветак без воде; јер она, нити се је кадра са женама упознати, нити у великим друштвама обходити: но кад у каково друштво дође, а она се укочи као позлаћена лутка, пак погледе своје са једне на другу управља.
ЉУБОМИР: Ја би желио, да би ви кнегињу Ружицу изближе упознали, и њен проницатељни разум и њезин постојани характер боље искусили. Знајте, светла Кнегињо! Ружица је супругу своме оно, што је јарко сунце нашој земљи; јер како год што сунце са својиМ светлошћу нашу земљу осветљава, тако и Ружица са својим разумним советима, кад на кнеза Добривоја какове мутне мисли и скорби наиђу, разведри и ублажи. А кад би она била слабог разума, као што ју ви сматрате, то заиста у стању неби била чинити; а што велите да се у друштву каквом укочи као позлаћена лутка, и погледе своје с једне на другу управља, то може да буде; јер паметан човек дотле се с непознатим у разговор не упушта, докле не искуси с ким има чест говорити, и по овом се мудар од будале разликује.
СЕЛЕНА: Оставимо се, Љубомире, такова разговора, наша брига јединствено на то да се относи, да ми круну на главу Добривоју ставимо, а што се тиче Ружице његове, то да гледамо, да је он конечно од себе удаљи.
ЉУБОМИР: Ја се ужасавам Оод ваши речи, та куда ме ви кнегињо наводите; с једне ми стране указујете радост, а с друге стра’ и ужас. Како би мого он своју закону жену, без икакова даног му повода од себе удаљити; кажите ми, зашто би он морао то чинити?
СЕЛЕНА: Чудноватог твог питања! — Знај, Љубомире! да је поготову, свака жена у стању мужа свог љубвом својом раздражити и на своју га руку обратити. Жени је само у толико мука, докле мужа свога приволе, да је љуби као самог себе, а кад ово задобије, а она се онда с њиме титра, као девојчица с луткама. (Љубомир, јако уздане). Зар ти уздишеш сверху оваке слабости љуодске?
ЉУБОМИР: Како неби уздисао, сматрајући на ваше замке, у које ме заплећете.
СЕЛЕНА: Пак зар нас двоје неби у стању били испословати, да моји муж Вукашин и Ружица жена Добривојева, што скорије под земљу оду?
ЉУБОМИР: Та какова су то ужасна представленја ваша? Зашто би ви желили вашег супруга и вашу јетрву под земљу послати; није ли то грех, који пред престолом Божјим вопије и отмаштенја иште? Шта вас на такове страовите мисли подиже? — Знаијте, да ћу и дан и ноћ на ваше поступке мотрити, и како опазим, да ваше зло намеренје зажелите у деиство привести, ја ћу такову ужасну вику направити, да ће се сви по двору као вода од силе таласа, узнемирити.
СЕЛЕНА: Безумнми човече! ниси ли се обећао тајно намерење моје хранати и подкрепљивати?
ЉУБОМИР: Јесам, но не на ваша беззакона намеренја. — Ви сте ми мало пре казали, да ћете све силе ваше јединственио на то употребити, да разстроену браћу помирите, и свако злоумишленје из сердца њиови искорените, — а сад — сасвим друго, — и то оно —, што није ни Богу ни људма угодно.
СЕЛЕНА: Ти имаш право Љубомире, али проклета љубов на сваке мисли наводи човека донде, докле цел своји не постигне, или себе не упропасти.
ЉУБОМИР: Дакле вас не побуђава христијанска добродетељ на помиренје разстроене браће, но внутрени нагони љубови! — О моја светла кнегињо! ми се у том неможемо согласити.
СЕЛЕНА: А зашто се неби могли согласити?
ЉУБОМИР: Зато, шта ја желим да наше доброчинство из чистог срдца буде, а не с једне стране да гасимо ватру, а с друге жестће да поджижемо (оде).
СЕЛЕНА (сама): Иди куд ти драго, опет се Селена не страши. Ја, што сам наумила, — оно ћу испословати, — пак макар сви противници намренја мог главом платили. — Ја ћу дотле замке плести , докле се сви, као чворци у вигове не поватају — — — О, Боже! — како блуде мисли моје, као бедни путници по Аравијској пустињи. (стане на страну, а Вукашин, уђе).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Василије Јовановић, умро 1865, пре 159 година.