ВИТЕЗОВИ
Сјаши с коња, делијо незнана,
Себе напој, жерава нахрани.
Још с истока није зора рана
Обасјала чадор златоткани.
Табор ћути, звезде се не гасе,
Заблискује јабука од злата,
Успављује Ситница таласе —
Тек коњ врисне чадору на врата
Жедан крви; последњи пут ходи
Под мој шатор да пијемо вина,
Док крваво сунце се не роди
И не врисне труба из даљина.
Последњи пут нек ти образ плане
А румени пурпур нек засија,
Кад ти мома белолика стане
Око врата руке да саваја —
Еј, та сутра на љутом бојишту
Пурпур сјајни заблистати не ће,
Кад за нама девојке пропишту
А љут коњиц стане да прелеће
Црне шуме убојних копаља
Тражећ' место где да нас сахрани:
Пурпур ће се у крв да уваља,
Мач ће ледни пламен да утрне,
Место моме слетаће гаврани
Да нам љубе наше очи црне
А крв трују на дубокој рани.
Страшне ће се подизати горе
Од оружја и љутих витеза
Што су крви проливали море
Бранећ' земљу честитога кнеза...
