Византијска култура (Ј. Бидло) 0

Византијска култура
Писац: Јарослав Бидло

ДР. ЈАРОСЛАВ БИДЛО.

Име чешкога историка дра. Јарослава Бидла у нас је већ добро познато, нарочито откако је изашла у хрватском пријеводу његова одлична »Повијест Русије у XIX. стољећу« (1922.). Излазећи с његовом, »Византијском културом« пред нашу читалачку публику, сматрам потребним, да у кратким цртама приказем вас његов досадашњи рад на историјском пољу. Бидло се родио 17. новембра 1868. у Zabořima на Л., па се најприје иза свршене гимназије посветио теологији, али је доскора остави посветивши се историји (у Прагу од 1889.—1892.). Универзитетска студија свршио је Бидло у Кракову, гдје је израдио и своју дисертацију: »Čeští emigranti v Polsku v době husitské a mnich Jeronym Pražský« (Штампана у Č. Č. M. 1895.). У тој дисертацији расправља Бидло о веома занимљивој епизоди чешко-пољских додира, који су у вези с тиме, што је послије оснивања прашкога универзитета много Пољака студирало у Прагу, а кад је био основан универзитет у Кракову, онда су некадашњи ђаци прашкога универзитета постали професори краковскога универзитета. Чешки противници хуситизма нађоше у Пољској уточиште, а и хуситизам се у Пољској веома раширио. Jeronym Pražský бијаше противник хуситизма, али се налазио у Пољској прије него што је дошло до хуситских ратова и покушаваше, да шири кршћанство у Литви. Послије овога рада прешао је Бидло на студиј утјецаја чешке »Jednote bratrske« на Пољаке. Кад је год. 1548. Фердинанд I. чешку браћу протјерао из чешких земаља, нашла су чешка браћа нову отаџбину у Пољској, гдје је њихова црквена организација постала важним културним и политичким фактором у пољској историји друге половине 16. стољећа. Плод овога студија је главно Бидлово дјело: Jednota bratrská v prvním vyhnanství (3. св. Praha 1900.—1909.) и наставак: Vzájemný poměr české a polske větve Jednoty bratrské v letech 1587.—1609. (Часопис Матице Моравске 1917. и 1918.).

На основу ових радова постао је Бидло год. 1906. ванредним, а 1911. редовним професором универзитета у Прагу, заузевши столицу, коју је прије држао Константин Јиречек т. ј. професуру опће историје с нарочитим обзиром на историју европскога истока. Бидло је историју европскога истока схватио с културнога гледишта, те је учинио основом и средиштем својих предавања на универзитету историју византијске културе нарочито у њезином односу према западно-европској култури и обзиром на њезино значење за Словенство. Резултат је његове оријентације у византолошкој историографији чланак у Чешком хисторијском часопису (1902.) под насловом: Studia byzantologická a Karla Krumbachera, Geschichte der byzantinischen Literatur. Предавајући византијску историју читав низ година на прашком универзитету, издао је одломак из својих предавања, који садржаје увод у византијску историју под насловом: »Kultura bizantská, její vzník a význam« (Praha 1917.), који ево доносимо у пријеводу. Студиј византијске културе сматра Бидло само средством за темељито схваћање славенске историје, нарочито источних православних Славена и он спрема синтезу источно-европске историје, схваћену у културном смислу. Ово ће дјело носити наслов: »Filosofie dějin výcho-doevropských«. Као приправа за ову синтезу служи Бидлу студиј руске и пољске историје, нарочито нововјеке. Плод ових студија је његова Повијест Русије у XIX. стољ. (1907. и 1908.), која је изашла у мојем пријеводу. У својим предавањима Бидло обрађује нарочито историју Русије у 16. и 17. стољ., занима се историјом украјинскога питања и проблемом сједињења православне цркве с римском.

За студиј »Jednote bratrske« прикупио је Бидло много вриједног архивалног материјала, од којег је досада издао 2 свеска: »Akty Jednoty bratrské« Брно 1916. и 1923.

Од мањих Бидлових радова ваља споменути: »Cesta Metodějova do Cařihradu« (Č. M. Moravské 1916.); »Bratr Jan Rokyta u cara Ivana Hrozného« (Č. Č. H. IX.) и др.

Чешка се историографија у задња три деценија развила до високога степена и има данас читав низ сјајних репрезентаната, међу којима Бидло запрема једно од првих мјеста. Јужним Словенима посвећује Бидло нарочиту пажњу и љубав. Под његовом је редакцијом основана библиотека, у којој је изашла Станојевића Историја Срба у пријеводу Др. Миладе Паулове, његове ученице. Др. Паулова посветила се нарочито студију савремене јужнославенске историје и доскора ће изаћи њезино велико дјело о историји југосл. одбора и његова рада.

Загреб, половином аугуста. 1924.

Др. Милан Прелог.