[Везак везла Ружица дјевојка]
Везак везла Ружица дјевојка,
Крајем пута, друма јуначкога,
Куд јунаци на војску пролазе;
Понајпредњи војевода Јанко.
Ал' говори војевода Јанко: 5
"Чије стадо, чија л’ је дјевојка?
Ал’ говори Ружица дјевојка:
То је стадо Краљевића Марка,
А Бог знаде, чија је дјевојка!"
"Богом теби, лијепа дјевојко, 10
Имаш ли ти иђе иког свога?"
"Имала сам сестрицу Љељану,
Ал’ се она далеко удала,
Чак у Лимбер за некаква Јанка!"
Ал' говори војевода Јанко: 15
"Ој Ружице, једина свастице;
Пушћај стадо куд је њсму драго,
Смотај везак, метни у њедарце,
Па ти ајде са мном на коњица,
Па ти ајде сестрици Љељани!" 20
Кад дођемо двору бијеломе
Ти се немој Љеки показати,
Оће л' тебе Љека познавати!"
Кад су дошли двору бијеломе,
Излазила госпоја Љељана, 25
Јанко јој је Бога називао:
"Добар данак, госпоја Љељана!"
"Добро Бог да, војевода Јанко!"
"Је л' ти право госпоја Љељана,
Водим теби младу дадијаљу!" 30
"Јест ми право, војевода Јанко!"
Њојзи даје чедо пренејако.
Лијепо пјева млада дадијаља,
Лијепо пјева чеду пренејаку:
"Нина, паја, чедо пренејако; 35
Живо било и оцу и мајци,
И тетици, мајчиној сестрици!"
То слушале старе дадијаље,
То слушале, Љеки налагале:
"Да ти чујеш, госпоја Љељана, 40
Што говори млада дадијаља!
Како куне чедо пренејако:
"Мртво било и оцу и мајци,
И тетици, мајчиној сестрици!"
Ал' говори госпоја Љељана: 45
"Богом вама старе дадијаље!
Ви идите у гору зелену,
Па ваљајте кладе кладовите,
Па ваљајте змије шаровите,
Па мећите у румено вино, 50
Па подајте младој дадијаљи!"
Ал' говори млада дадајиља:
"Мене моја научила мајка,
Да не пијем прије старијега!"
Ал' говоре старе дадајиље: 55
"Ти се напиј, ми смо саде пиле,
Ми смо пиле, теби оставиле!"
Кад се она вина понапила,
Ал’ говори млада дадајиља:
"Ко би мени кревет намјестио?" 60
Иде Љека, да кревет намјести,
Ал' се засја круна позлаћена!
Па говори госпоја Љељана:
"Курво једна, и бештијо једна,
Откуда ти круна моје мајке?" 65
Ал' говори млада дадијаља:
"Ој Љељана, сестрице једина!
Кад је наша умирала мајка,
Право нам је руво подијелила -
Теб' је дала срмену прегачу, 70
Сеји Мари, танану кошуљу,
А мени је круну позлаћену!"
Цикну, врисну, госпоја Љељана;
Она трже ноже од појаса,
Па удара себе у срдашце: 75
"Кад ми није сестрице једине,
Нека није ни мене, злотвора!"
