Буњевци и Маџари (Свршетак)

Црквена хисторија бачких Буњеваца обилује интересантним догађајима и лијепим моментима, који у просуђивању националног развијања у Буњеваца испуњавају његов већи и претежнији дио. Буњевачко је свећенство највише придонијело њихову данашњем културном стању, оно је пожртвовно радило око освјештења својега народа и ако само на строго религиозној подлози. Борба за народни језик у цркви, коју су Буњевци морали да воде с маџарским клером, била је увијек под водством самих њихових свећеника. Карактеристично је, да су Буњевци показивали јачи отпор проти маџаризацији њихова народног језика у цркви — шта више у томе су и побиједили! – неголи у школи. Све до половице осамнаестога стољећа сачували су Буњевци свој језик у цркви у свој његовој чистоћи. То треба свести на ону велику религиозност, која је у Буњеваца дубоко усађена и коју су већ са собом донијели, кад су се под водством фратра Анђела Шарчевића и седамнаест његових другова доселили у Бачку. Али морамо да наведемо још један важан моменат, који је много придонио, да су Буњевци могли да очувају свој језик у цркви, а тај је, што су увијек имали за свећенике само своје људе, који су изашли из њихове средине и који су били одгојени у њихову језику. А ако су им дошли страни свећеници, онда су ти били принуждени, да науче њихов језик. То нам свједочи ова хисторијска истина: кад су се фрањевци опет вратили у Босну, њихов их вођа Анђел Шарчевић није напустио све дотле, док нијесу они сегедински свећеници, који су били одређени да међу Буњевцима врше службу божју, научили њихов језик.

Буњевци су као католици дошли у Бачку, у којој је у оно вријеме већ било неколико католичких самостана, као у Баји, Сомбору, Калочи итд. Из тих су самостана добијали Буњевци своје свећенике, а и они су слали своју дјецу на теолошки студиј у калочко сјемениште, које их је радо примало, док им данас није више ни најмање тако наклоњено као прије. А и Strossmayer је имао у својем сјеменишту доста буњевачких и шокачких питомаца. Прву своју цркву имали су Буњевци у суботичкој некадашњој граничарској тврдјави т. зв. Кули, у којој су становали буњевачки граничарски капетани и фрањевци. У њој су смјестили фрањевци једну капелицу, у којој су вршили службу божју. Год. 1718. добише фрањевци од дворске коморе цијелу Кулу на располагање и они су се граничарски капетани морали из ње иселити. Год. 1773. започета је градња најљепше цркве у Суботици, цркве св. Терезије, која је била довршена тек 1798. У вријеме градње ове цркве пада и пријелаз црквене власти и управе из руку фрањевачких у свјетовно-свећеничке руке, али већ и борба с маџарским свећеницима за народни језик у цркви. У чему је пак била та борба за народни језик у цркви? У томе, на којем ће се језику говорити проповијед у буњевачким црквама: на буњевачком или на маџарском. Не знамо точно, кад се је први пут држала проповијед на маџарском језику. Иван и ће вели о томе ово: »Пошто је становништво суботичко од искони било буњевачко и српско, то се у суботичким црквама до 1731. године придиковало само нашим језиком. Антуновић тврди пак, да је прва маџарска придика била тек 1754. г. Iványi помиње, да су у то време маџарски свећеници нагло потискивали буњевачки језик у цркви и да је у след тога било не слоге у суботичком католичком клиру. Маџарски свећеници одвраћали су, наиме, своје верне да не прилажу у заједничку црквену касу, јер је то – Рацка каса«. Те ствари дошле су до знања и св. столици у Риму, која је дала за право Буњевцима, убројала Суботицу у славенску провинцију и предстојника фрањевачког реда упутила, да набави за Суботицу што више славенских свећеника, који ће Буњевцима материњим језиком тумачити свето писмо ... У Сомбору је тек 1763. г. заведена маџарска придика«. На темељу чега закључује Иванић, да се је »у суботичким црквама до 1731. г. придиковало само нашим језиком«, не можемо да разаберемо из читаве његове расправе. Тим више можемо зато да повјерујемо канонику Антуновићу, јер његов навод поткрепљује и проф. Iványi.^[1] А и одлука римске столице потврдјује Антуновићев датум, кад је на истискивање буњевачког језика из цркве одговорила наложивши фрањевачком предстојнику, да »набави за Суботицу што више славенских свећеника, који ће Буњевцима матерњим језиком тумачити св.писмо«. Из тога је свега једно видљиво, наиме, да су се Маџари доста рано почели да баве маџаризацијом Буњеваца.

Одувијек су се проповиједи држале према једном становитом кључу, који је одредјивао, у којем се размјеру имају да држе и на којем језику. У мјестима н. пр., гдје су Буњевци у већини, било је одредјено, да Буњевци имају и већи удио на црквеним проповиједима.

Ако су у једном мјесту двије трећине Буњевци, а једна трећина Маџари, онда би двије недјељне проповиједи биле на буњевачком језику, а једна на маџарском. Или обратно. А ако би у једном мјесту био исти број Буњеваца, Маџара и Нијемаца, онда би свака народност имала од трију недјељних проповиједи само једну. Али маџарска је црквена власт то све више и више почела да забацује и једноставно је према својој вољи одређивала, у којем се размјеру имају у појединим парохијама да врше проповиједи. Маџаризирање Буњеваца помоћу вјере долази до својег најјачег изражаја у ова задња три деценија. Досада су се суботички Буњевци снажно одупрли тој маџаризацији, али Буњевци по селима и салашима подлијежу све више тој маџаризатомој пропаганди, јер је у ту сврху црквена власт намјестила по селима и салашима маџарске свећенике или помаџарене Буњевце, Шокце и Нијемце. У Суботици је 1897. и 1898. год. дошло до јаког конфликта између Буњеваца и једног маџарског свећеника, који је настојао, несамо да истисне буњевачку проповијед из цркве, него је и чисто буњевачку цркву у т. зв. Керском крају у Суботици украсио којекаквим маџарским натписима, што је међу суботичким Буњевцима изазвало велико огорчење. Они су се снажно бранили против тога поступка и начина помаџаривања и истискивања њихова језика из цркве, које путем јавних скупштина и изјава, а које опет путем своје штампе. И маџарској црквеној власти није друго било преостало да Буњевцима попусти, па је тадашњи калочки бискуп Csaszka (чит. Часка) одредио, »да у тој цркви остане по старом и да се не дира у буњевачки језик и најсветије осећаје Буњеваца.« (Иванић).

А и из хисторије наших Шокаца можемо да наведемо један лијеп примјер борбе за народни језик у цркви. То је догађај у Сантову год. 1899. Исто онако као у Суботици и овдје је један маџарски свећеник почео да истискује народни језик из цркве. Шокци су се енергично противили том насилном крњењу њихова старог права, потужили су се и бискупу у Калочи и протестираху јавно, али је све остало без успјеха. И кад су сантовачки Шокци видјели, да им црквена власт не ће да удовољи, закључише своју борбу тим, да су прешли на православну вјеру.

Како видимо, маџарско свећенство игра велику улогу у однарођивању нашег народа у Угарској. Исто тако поступа маџарска црквена власт и код Словака и Нијемаца. То је најгаднији начин анационализације, што само културан човјек може да замисли, и који ружну слику баца на цркву и њезине службенике. Путем »оченаша« улијевају они у невину народну душу мржњу проти својем властитом народу, »оченаш« искоришћују за политичке циљеве. Нијесам се ни најмање чудио случају, гдје је неки свећеник на једном буњевачком салашу крај Суботице само зато научио буњевачки, да боље може да маџаризира. Помоћу религије успјело је Маџарима, да су многу нашу народну јединицу однародили. Клерикално-маџаризаторни лист »Наше Новине« уређују све сами такови свећеници, који свој маџаризаторни рад надопуњују још и тим својим листом. На срећу, »Наше Новине« не налазе никакав одзив и интересовање међу Буњевцима.

Друго средство, којим се Маџари служе у однарођивању немаџарских народности — и које се с добрим успјехом врши – јест њихово чиновништво. И колико маџарски свећеници под кринком вјере маџаризирају, толико ови други врше ту службу под кринком закона:

Многима ће можда бити позната књига енглескога публицисте Scotus Viatora (Sueton Watson), који је 1910. год. био очевидац избора у Угарској и који је нато издао своја опажања у књизи под насловом »Угарски избори«. У тој је књизи приказан поступак маџарских чиновника према немаџарским народностима.

И поред свега тога, ипак је свим немаџарским народностима, — осим Русина и угарских Хрвата — успјело, да су се одрвали маџаризацији. Срби, Словаци, Саси па и Румуњи — развијају се народно и културно, поред свих шикана, грубости и незаконитости. Они су брзо увидјели, да их Маџари не ће да потпомажу и да их не ће никадани потпомоћи у њиховим културним и господарственим питањима, па се зато нијесу на њих ни обазирали, него су сами рјешавали своја народна питања. Они су дакако ради тога сами морали подносити и све материјалне жртве. Они су слагали камен по камен, из чега је коначно саграђена јака народна кула, која је и кадра, да одоли свим навалама. И она лијепа народна ријеч »притиснуто јаче све то више скаче«, обистинила се је најбоље код немаџарских народа у Угарској. Данас су Саси, Словаци и Срби најбољи економи у Угарској, у томе наткрилише они и саме Маџаре у равном Alföldu, а размјерно стоје Саси и Срби у душевној култури на вишем ступњу од Маџара!

Једино си још угарски Хрвати нијесу саградили своју народну кулу. Из овога смо разматрања чули и разлоге, зашто је јоште нијесу саградили. Много је времена прошло узаман, много је пропуштено, али све се још даде поправити. Треба само прионути на посао, и успјех ће се показати. Кад већ суботички школски одбор није допустио, да Буњевци добију своју школу и кад већ коначно и сама влада није »услишала« њихову молбу, не разумијем, зар од оног времена па до данас, у том големом временском размаку, нијесу могли Буњевци основати своју конфесионалну школу, како су чиниле друге немаџарске народности? То нас се тужно доима, кад знамо, да Саси и Срби имају несамо много својих пучких школа, него шта више и виших средњих училишта. За вријеме оне борбе за школу у школском одбору и након онога кобног резултата при гласању, »Суботичке« су се »Новине« дотакле и тога питања, па је чудновато, зашто Буњевци нијесу остварили ту идеју. Ево, што веле »Суботичке Новине« »Ко би још и пре годину дана смео рећи, да ће Буњевци на стотине са хиљаду потписа тражити своје право?! Ми смо се пробудили, ми тражимо своје, а то је не мала заслуга и председника школског одбора, који је с ината довео ствар довде. Ми смо хтели у љубави да решимо овај спор. Кад не ће лепо, ми се не ћемо свађати. Ако би нас министарство одбило, ми ћемо се делити. Отварат ћемо за себе буњевачке школе, као што већ чине наша браћа Срби.« »Онда ћемо бар имати своје школе, у којима ће наша деца лакше учити. Кад већ и чивути у Суботици имају своје школе, имат ће и Буњевци своје школе. А лако је богатом народу!« Није ми познато, јесу ли Буњевци икад о том питању јавно расправљали и јесу ли се њиме поближе бавили. Не вјерујем, да би материјално питање било по сриједи, зашто Буњевци нијесу за устук и школском одбору и влади, а за добробит својега народа основали конфесионалну школу. Буњевци су богат и штедљив народ, па држим, да би, крај оног великог броја суботичких Буњеваца, као и оног по околним буњевачким салашима, свака новчана жртва за појединца била малена. Али чини се, као да је за то питање недостајала нужна иницијатива од буњевачке интелигенције, која је зато прва позвана, да се позабави тим питањем. Али она то није учинила, она је то нехајно пропустила. Зашто? Можда из бојазни. да се Маџарима не замјери? То би био једини одговор.

У чланку »О национализовању Буњеваца« приказао сам у неколико редака програм, какав си ја замишљам, у раду за културни и национални препород наших Буњеваца. Оно, што су пропустили наши стари, настојмо ми млађи да поправимо и да надокнадимо. Спремајмо се за рад, јер ће ускоро доћи час, када ћемо морати да кренемо у народну борбу. Освијестити и препородити угарске Хрвате културно, економијски и социјално, сматрајмо за свој најсветији национални рад, то нека буде наш ceterum censeo и најпреча дужност.

Миховил Т. Томанић,

Види још

• Буњевци и Маџари

Белешке

1. Каноник Иван Антуновић, највећи буњевачки родољуб и патриот, написао је повијесно-знанствено дијело под именом »Расправа«, а бави се буњевачким питањем. Написао је и још нека теолошка дјела. -- Маџарски професор I. lványi написао је монографију града Суботице.

Извор

• Миховил Т. Томанић, Буњевци и Маџари (Свршетак), Југословенска њива, бр. 14, 1918, стр. 238-240.