Бој у Мартиниће Црногорацах с Кара – Махмутом Бушатлијом
0001 На тисућу и седме стотине
0002 деведесет и шесте године,
0003 Махмут везир совјет учинио
0004 у бијелу Скадру на Бојану.
0005 Сву господу турску изабрану
0006 на диван је био сакупио,
0007 па им ’вако Махмут говорио:
0008 "Ево згода, моји витезови!
0009 Да ми силну војску сакупимо,
0010 и да Црну Гору освојимо,
0011 Црну Гору и Приморје равно,
0012 каконо смо жуђели одавно,
0013 до бијела града Дубровника,
0014 то је моја жеља превелика;
0015 а сад нејма у Боки Которској
0016 принципова брода никаквога,
0017 ни голема у Приморје момка,
0018 но све пође у Талију равну,
0019 да чувају Млетке од Францезах,
0020 којизи су наши пријатељи,
0021 они ће нам у помоћи доћи,
0022 како су ми скоро обећали
0023 на договор што смо свијећали.
0024 Црна Гора није у јединство,
0025 с нама боја учињети неће,
0026 јер ја имам неке пријатеље,
0027 којизи су лакоми на благо,
0028 учинићу што је мене драго.
0029 Али ево моје ране љуте,
0030 Брђани ми затвоирше путе,
0031 те не могу саставити војску
0032 од све равне земље Арбаније,
0033 Арбаније и Херцеговине;
0034 но ћу пређе војску сакупити,
0035 и огњене вјетре обратити
0036 на Пипере и Бјелопавлиће,
0037 поробићу мало и велико,
0038 а сажећи огњем свеколико,
0039 на Никшиће табор учинити,
0040 ту на троје војску дијелити:
0041 једну слаћу пут Новске државе;
0042 друга војска ваља да се врати
0043 и да иде преко Горе Црне,
0044 да удари на Приморје жупно,
0045 то да буде и принципу јадно;
0046 трећа војска по мору бродови,
0047 нека вози бумбе и топове,
0048 прах, олово и другу захиру,
0049 нек о боју ради а не миру.
0050 Поставићу брата Ибрахима
0051 у Новоме граду бијеломе,
0052 нека, рече, и Латини знаду,
0053 колик’ значи сабља Махмутова;
0054 а синовца младога Мехмеда,
0055 у Дубровник нека господује,
0056 да се ово на далеко чује."
0057 Па је ситну књгу накитио,
0058 и шаље је преко Горе Црне,
0059 на Цетиње, на сред горе Црне,
0060 а на име у Петра владике,
0061 у књигу је везир бесједио
0062 и владику мило поздравио:
0063 "Пријатељу, Петре Петровићу!
0064 Мош’ ли знати, јес’ ли запазио?
0065 Од када су Брда настанула,
0066 то је раја баба мога била,
0067 а сад има доба неколико,.
0068 ка су ми се Брда похасила,
0069 не дају ми паре ни дохотке
0070 и никаква царева харача,
0071 но ми чине зулум по крајинах,
0072 проваљују дворе и стоборе,
0073 а ћерају коње и волове,
0074 буле робе, а сијеку Турке,
0075 и ћерају овце и јагањце;
0076 но ево сам војску сакупио,
0077 и огњене вјетре обрнуо
0078 на Пипере и Бјелопавлиће,
0079 но ако ћеш да смо пријатељи,
0080 немој њима бити у помоћи,
0081 немој њихно робје прифатити,
0082 да утече у сред Горе Црне,
0083 ти ако ћеш да се не свадимо."
0084 Кад владици така књига дође
0085 те он виђе што му она пише,
0086 топле су га сузе пропануле,
0087 па је тиште у шпаг од доламе,
0088 а своје је слуге окупио,
0089 те их посла преко Горе Црне.
0090 Црну Гору на збор сакупио,
0091 међу њима совјет учинио,
0092 и овако њима говорио:
0093 "Црногорци, моја браћо драга,
0094 нуто нама ненаднога врага"!
0095 Ево ме је књига допанула
0096 од Махмута паше Бушатлије,
0097 којино је пређе долазио,
0098 и проз црну Гору пролазио,
0099 и неслогу нашу опазио,
0100 још је позн’о наше Кошћелице,
0101 њима трза наше утробице.
0102 Кад сам био у земљу русинску,
0103 тад’ је моју цркву опалио,
0104 наш манастир на поље Цетињско,
0105 разорио, земљом поравнио,
0106 па опета војску ево диже
0107 на Пипере и Бјелопавлиће!
0108 Ема није Махмут опсилио,
0109 теке што се мало посилио.
0110 Но сад, браћо, ако бога знате,
0111 да идемо у Бјелопавлиће,
0112 да чекамо Махмута везира!"
0113 Црногорци кад га разумјеше,
0114 ту владици тврду вјеру дашђе,
0115 да Брђане никад не издају.
0116 То владика једва и чекаше,
0117 виђе слогу пак се весељаше,
0118 и овако паши одговара:
0119 "Што ми пишеш, Махмуте везире,
0120 да не дадем помоћ Брђанима,
0121 то ми немој опет споменути,
0122 то ми неда закон учињети.
0123 Може л’ жнати, јес’ ли запажио,
0124 кад си Црну Гору прелазио,
0125 пеко вјере, а на пријевару,
0126 кад си моју опалио цркву
0127 и манастир на поље Цетињско?
0128 Ти се тешке ране ударио,
0129 свакојему редом Црногорцу;
0130 но прођи се брдске сиротиње,
0131 не вријеђај ране црногорске
0132 да те змија не удари љута!"
0133 За то Махмут не обрће главу,
0134 но сакупи и подиже војску,
0135 на Дољане више Подгорице,
0136 ту разапе бијеле чадоре,
0137 и ту силан тамбор учинио;
0138 ма владика топе ужижаше
0139 на високу гору Вртијељку,
0140 и главар’ма књиге оправљаше,
0141 да кликују браћу Црногорце,
0142 сам покличе најближе јунаке:
0143 Цетињане и Бајице рабре,
0144 па отиде у Бјелопавлиће
0145 су стотину и педесет другах.
0146 То кад чуше млади Црногорци,
0147 да је коме стати погледати,
0148 како хитро на ноге скочише,
0149 а шарене пушке докопаше,
0150 оставише мајке и љубовце
0151 и чобани у планине овце,
0152 сваки хита, за владику пита,
0153 доклен су га пристигнули били;
0154 преко Зете воде прегазише,
0155 на Слатину тамбор учинише,
0156 Махмут везир диже чадорове
0157 спроћу Спужа више Дердемеза,
0158 под зелену гору Височицу.
0159 У Везира двадест хиљад’ војске,
0160 код владике три хиљаде другах,
0161 ема што је владичина војска!
0162 То су мрки од планине вуци,
0163 што пред војском јесу человође,
0164 то су, побро, крилати орлови;
0165 што л’ у војску јесу барјактари,
0166 то бијаху сиви соколови.
0167 Вика телар Махмута везира:
0168 "Ко ће жива уфатит владику,
0169 ево њему Зета земља равна
0170 и у Зети три бијела града,
0171 и сувише три товара блага!"
0172 Вели Јакуп Сердаревић-ага
0173 и делија Мехмед Кокотлија:
0174 "Ми ћемо га жива уфатити!"
0175 Но не веле Турци акобогда,
0176 те им боже ни помоћи неће.
0177 А владика окупи главаре,
0178 те су они обрнули војску
0179 пред бијелу Аранђелску цркву;
0180 ту им наук и благослов даје.
0181 "Црногорци, моја браћо драга!
0182 Сви будите срца Краљевића,
0183 а деснице од Сибиња Јанка!
0184 Једнокупно ноже повадите,
0185 а часним се крстом прекрстите,
0186 и вишњем се богу препоруч’те,
0187 па у Турке јуриш учините!
0188 Бог ће нама у помоћи бити,
0189 Махмута ће помоћ’ придобити."
0190 Па је дивно разредио војску,
0191 он све меће племе до племена,
0192 а пред војску добре начелнике,
0193 који желе с Турком војевати,
0194 и начином ш њима боја бити.
0195 У четвртак разредио војску,
0196 а у петак ударише Турци,
0197 на јулија дан једанаести,
0198 баш на празник свете Јефимије,
0199 у малехно село Мартиниће.
0200 Над њима се тмина уфатила
0201 а у тмину пушке сијевају,
0202 не би река, мио побратиме,
0203 да је оно бојак огњевити,
0204 него судњиј данак страховити.
0205 Шест сахатах боја жестокога
0206 немило се крвца прољеваше
0207 по мејдану и око мејдана,
0208 а кад било дневи око подне,
0209 тада Турцим’ обрну нерука.
0210 То виђеше млади Црногорци,
0211 халакнуше, бога поменуше,
0212 а часним се крстом прикрстише,
0213 једнокупно пушке опалише,
0214 пак пламене ноже повадише,
0215 и у Турке јуриш учинише,
0216 ћерајући, Турке сијекући
0217 низ крваве Млине Мартинићске.
0218 Ту је турска погибија била,
0219 ту и сердар Бошковић Мијајло
0220 ударио Турком из пријека,
0221 ту и срећа јесте нанијела
0222 баш јунака и господичића
0223 по имену Петровића Сава,
0224 а млађега брата владичина,
0225 на делију Мехмед Кокотлију,
0226 за грла се б’јела уфатише,
0227 носише се тако неколико,
0228 докле Саву бог и срећа даде,
0229 Турчин пред њим на кољена паде
0230 и Саво му посијече главу.
0231 Но да видиш војводића Бега,
0232 шта је Турак’ погубио тада,
0233 броја с’ не зна, но је вес у крви;
0234 још му срећа нанијела била,
0235 те Јакупа Сердаревић-агу,
0236 десну руку Махмута везира,
0237 убише се како се згледаше,
0238 мртав паде Јакуп Сердаревић,
0239 а Бего му посијече главу.
0240 Ту погибе војске од Турака
0241 колик’ није погинуло нигда
0242 на Брђане и на Црногорце,
0243 а погибе владичине војске
0244 свега на број осамнаест’ другах,
0245 но међ’ њима три добри витеза:
0246 Крцун Савов од мјеста Бјелицах
0247 и барјактар Станко с Љуботиња,
0248 а од Брдах Војводића Бего;
0249 но им име нигда не умира,
0250 кад разбише Махмута везира,
0251 својој браћи дику оставише,
0252 што у томе боју задобише.
0253 Бог им дао у рају насеље,
0254 а живијем здавје и весеље.
0255 Петру свјета образ на крајину,
0256 ка и летње сунце на планину!
