- Вино пију три српске војводе
- у богатој и поносној Мачви,
- у лијепу селу Метковићу,
- а код двора Петра Херићева.
- Прво бјеше српска војевода
- Катић Јанко из села Рогаче
- од Космаја, гн’језда соколова;
- а друго је војвода Вујица
- из Азање сниже Смедерева;
- а треће је српска војевода
- Чупић Стојан, Змају из Ноћаја;
- с њима пије до двјеста Србина.
- Ту Србина без коња не бјеше,
- већ све Срби на коњма добријем,
- на хатима, а под миздрацима.
- А када се напојише винца,
- те им винце изиђе у лице,
- а ракија приче говорити,
- поче им се Чупић туговати:
- „Ах, мој брате, Јанко и Вујица,
- тешко су ми Турци додијали,
- јер сам, браћо, на крајини љутој,
- украј Дрине, украј воде хладне,
- пак ми Мачву из преваре краду,
- не могу се с њима удесити,
- а да ми се с њима удесити,
- волио бих нег’ царево благо,
- да ја видим чија јесте Мачва,
- чија јесте, чија л’ ће остати;
- то бих сада, браћо, најволио.“
- Истом Чупић у ријечи бјеше,
- а стражарче долеће са страже,
- вјерна слуга Јуришића Станка,
- иза Батра, са села Салаша;
- гологлаво бјеше, без обуће,
- без обуће и без дуге пушке;
- од шумскога трња одерано,
- грознијем се сузам’ упрљало.
- Војводама када оно дође,
- оно њима Бога не назива,
- већ овако њима проговара:
- „Жље га сјели, три српске војводе,
- жље га сјели и вино попили!
- Ви пијете и попијевате,
- сиротиња у невољи цвили:
- на Мачву вам Турци ударише,
- седам хиљад’ и триста Турака
- и пред њима Мехмед капетане
- од Зворника града бијелога,
- бијела му брада до појаса.
- Буљугбаша Јуришићу Станко
- са својијех седамдесет друга,
- хћаше јунак да узбије Турке,
- и на Турке огањ оборише;
- пуче пушак’ од Јуришић Станка,
- пуче пушак’ седамдесет равно,
- од Турака седам хиљад’ пуче:
- ми не знасмо један за другога,
- ко л’ погибе, ког’ ли ухватише,
- ко л’ утече, који ли остаде,
- нит’ знадосмо куд се ђеде Станко.
- Еле Турци Мачву прегазише,
- поробише Совљак и Глоговац.
- Ко је вама коње набавио,
- ко је вама чоху порезао,
- ко ли вам је поково оружје,
- разма јадна сиротиња раја?
- пак с Турцима рају завадисте
- и Турцима сада издадосте.
- Што чините, да вас Бог убије;
- што чините, јер се не бијете,
- не бијете, јал’ се предајете?“
- Кад то чуо Чупићу Стојане,
- у руци му пуна чаша вина,
- пуна му се чаша задесила,
- од ешка му задрхтала рука,
- па испусти чашу на синију
- (нит’ се разби нит’ се проли вино),
- а пљесну се руком по кољену,
- под кољеном скерлет-чоха пуче
- и бијела кожа на кољену;
- на руци му три златна прстена,
- та сва три му цркла на прстима.
- Чупић Стојан грозне сузе проли:
- у Стојана нема много друга
- разма цигле двије вјерне слуге,
- једно бјеше Сићићу Маринко,
- а друго је Шуманац Васиљу;
- Стојан викну двије вјерне слуге:
- „Слуге моје, брже коње ваше.“
- А он скочи, припаса оружје,
- собом Стојан до мркова дође,
- па мркову притеже колане,
- притеже му четири колана,
- а и пету ибришим-тканицу,
- узду врже, на мркова сједе;
- око њега двије вјерне слуге.
- ’Вако Чупић рече са мркова:
- „Браћо моја, Вујица и Јанко,
- будите ми данас у невољи,
- да идемо дочекати Турке!“
- А Вујица гледну на Катића,
- Катић Јанко у земљу преда се,
- јер Катићу мило не бијаше
- бој заметат у земљи незнаној
- с мало друштва, а с много Турака;
- друштва мало, а и то невјешто,
- не познаје стаза ни богаза.
- Проли сузе Чупићу Стојане,
- сузе проли, па опет говори:
- „Браћо моја, Вујица и Јанко,
- будите ми данас на невољи,
- данас мене, ја ћу сјутра вама;
- ил’ ви пошли ил’ не пошли, браћо,
- ја ћу један ударит на Турке,
- под срамотом овом остат нећу,
- мрет ми данас или мрети сјутра,
- волим прије, о мање грјехоте!“
- Кад погледа војвода Вујица
- та ђе Чупић грозне сузе лије,
- Вујици се врло ражалило,
- па он скочи на ноге лагане
- и Чупићу овако говори:
- „Побратиме, Чупићу Стојане,
- нека знадеш, ја те издат нећу
- са мојијех сто педесет друга;
- ко те издо, издало га љето,
- бијело му жито не родило,
- стара њега мајка не виђела,
- њим се мила сестра не заклела!“
- Пак Вујица викну на дружину:
- „А на ноге, моји соколови;
- брзо своје коње опремајте.“
- Вујо оде до коња алата,
- притеже му четири колана,
- а и пету ибришим-тканицу,
- узду врже, сједе на алата,
- око њега сто педесет друга.
- Ту се Вујо и Стојан састаше;
- срамота се Јанку учинила
- да он јунак од друштва остане,
- да остане и да их издаде,
- веће и он на ноге устаде
- и долеће до коња ђогата,
- до ђогата гриве окнивене,
- притеже му четири колана,
- а и пету ибришим-тканицу,
- узду врже, на ђогата сједе,
- око њега педесет момака.
- Три војводе заједно пођоше,
- три војводе као три сокола,
- а за њима до двјеста Србина
- на хатима, а под миздрацима,
- кано сродно јато голубова –
- Боже мили, да лијепе ките!
- С Метковића села полећеше,
- пак Богатић село прелећеше,
- у Клијење село долећеше;
- а кад бише у село Клијење,
- Чупић Стојан гледну испод руке,
- ал’ му Совљак огњем горијаше
- а по њему Турци халакају.
- Онда Чупић ’вако проговори:
- „Браћо моја, Вујица и Јанко,
- и ви браћо, дв’је стотине Срба,
- хоћете ли да се послушамо:
- да ми добре коње одјашимо,
- па да с коња збацимо теркије,
- да ми добрим коњма облакшамо,
- да колане коњма притегнемо;
- брзо ћемо с’ ударит с Турцима;
- а немојте жалити теркија!
- Ја сам чуо од старијех људи:
- онђе нема нигда старјешине,
- старјешине ни да судит може,
- који није кадар платит вина
- у механи за потребна друга;
- хвала Богу, и Бог ми је дао,
- ако Бог да те здраво будемо,
- теркије ћу вама допунити
- и хоћу вас вином напојити;
- ако л’ који у боју погине,
- тражићу га, па га сахранити,
- л’јепо ћу му т’јело опојати.“
- Кад то чуло дв’је стотине Срба,
- сви Стојана одмах послушаше,
- па с добријех коња одсједоше,
- побацаше са коња теркије
- и колане коњма притегоше,
- пак на добре коње усједоше,
- потекоше путем пријекијем,
- на салашко поље истрчаше.
- А кад они на друм изиђоше,
- Турци прошли друмом широкијем,
- прошли Турци у богату Мачву,
- око пута преко поља равна
- на плочама траву одадрли,
- ал’ се јоште повратили нису.
- Кад је Стојан сагледо друмове,
- опет онђе уставио друштво,
- па он својој дружини говори:
- „Браћо моја, Јанко и Вујица,
- и ви браћо, дв’је стотине Срба,
- ја сам ноћас лијеп сан уснио,
- нека знате, наш ће мејдан бити,
- ако Бог да, добићемо Турке,
- само, браћо, држ’те се јуначки,
- немојте се, браћо, препанути!
- Видите ли то салашко поље
- колико је дуго и широко,
- кад се Турци с плијеном помоле,
- све ће поље собом закрилити,
- ви се, браћо, препанут немојте!
- Ја сам чуо од старијех људи:
- нема смрти без суђена дана,
- ни јунака без првога брата;
- нека знате, ја ћу бити први!
- Већ овако да се послушамо:
- око главе саруке завите,
- а по турски сабље припашите
- и по турски коње разиграјте,
- да се Турци далек’ не осјете,
- нас је мало, а много Турака;
- па хајдемо право међу Турке,
- ко нас гође види од Турака,
- свак ће мислит, њима индат иде.
- А када се с Турцим’ изм’јешамо,
- да сви, браћо, Бога поменемо
- а по једну пушку избацимо,
- више пушак’ немојте бацати,
- већ тргните сабље од појаса
- да кроз Турке јуриш учинимо,
- пак да Турке одмах рас’јечемо,
- рас’јечемо Турке на буљуке,
- нека не зна један за другога;
- тако ћемо Турке забунити.
- Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:
- извадите дрвене чутуре,
- напите се поцерске ракије
- зарад срца и зарад слободе.“
- Кад то чуло дв’је стотине Срба,
- сви по турски главе замоташе
- а по турски сабље припасаше,
- пак тргоше дрвене чутуре
- и стадоше све два и два пити;
- Чупић трже дрвену чутуру,
- па он пије са два побратима.
- По једном се пићем обредише,
- а по другу пити започеше,
- ал’ се Турци пољем помолише.
- Колика је сила у Турака,
- све су поље собом закрилили.
- Они гоне плијен од Совљака:
- седам хиљад’ бијелих оваца,
- пет хиљада црвенијех коза,
- три хиљаде крава музовнијех,
- шест стотина мачванских волова;
- стоји блека овац’ за јањцима,
- стоји мека јањац’ за овцама,
- века стоји коза за јарићи,
- а јарића дрека за козама;
- стоји рика крава за теладма,
- а телади мека за кравама;
- бука стоји мачванских волова,
- не познају својијех чобана,
- види стока ђе ће путовати,
- паке жали свога завичаја;
- а за њима Турци халакају.
- Виче Турчин један до другога:
- „Лакше, Мујо, не умори марве!“
- „Хоћу, Усо, ада како нећу;
- далеко је Дрини путовати,
- бојати се Чупића Стојана.“
- Турци мисле, нико их не слуша,
- Чупић слуша, пак сузе прољева,
- та од јада, гледајућ’ очима
- како Турци српски плијен гоне
- (у звјерки би срце препукнуло,
- а камоли у живу јунаку!),
- па говори Чупићу Стојане:
- „Видиш, брате, Јанко и Вујица,
- видите ли сиротињског пл’јена,
- ко б’ остао под овом срамотом?“
- па он сарук на очи намаче:
- „Хајте за мном како који може.“
- Сви саруке на очи нам’коше,
- а по турски копља окренуше
- и по турски коње разиграше,
- па сви шуте ништа не говоре,
- већ одоше на сусрет Турцима.
- Најнапријед Стојан на мркову,
- за Стојаном Вујо на алату,
- за Вујицом Јанко на ђогату,
- а за Јанком дв’је стотине Срба.
- А када их Турци опазише,
- они мисле њима индат иде,
- па овако њима говораху:
- „Валах, кардаш, немаш куда амо;
- што смо хћели, то смо учинили,
- овђе вама не има хисета.“
- Срби шуте, ништа не говоре.
- А када се с Турци изм’јешаше,
- изм’јешаше, пак се познадоше,
- тад сви Срби Бога поменуше
- а на Турке огањ оборише.
- Од Србаља двјеста пушак’ пуче,
- мртвих паде за двјеста Турака;
- од Турака седам хиљад’ пуче,
- паде магла од неба до земље,
- нит’ се види неба ни облака:
- виш’ њих јарко помрачило сунце
- од пушчаног праха и олова;
- али Срби старе мејданџије
- више пушак’ метати не хћеше,
- већ тргоше сабље од појаса
- и кроз Турке јуриш учинише,
- рашћераше Турке на буљуке
- као вуци бијеле јагањце,
- да не знаде један за другога,
- ко ли гине, ко ли задобива;
- Турци вичу: „Умет и Мухамед!“
- Срби вичу: „За вјеру хришћанску
- и за славу имена српскога!“
- Кад се двије ударише војске,
- Црнобарац Станко харамбаша
- на даништу бјеше крај Салаша
- с побратимом Нинковић Јовицом
- и са побром Латковић Јованом;
- кад стадоше сабље сијевати,
- Станко срцу одољет не може,
- веће они с даништа скочише,
- сваки себи уби по Турчина,
- пак на турске коње усједоше
- и по пољу Турке поћераше.
- Када виђе Чупићу Стојане
- ја у боју Црнобарца Станка,
- Чупић њему ’вако проговара:
- „Бе аферим, Црнобарац Станко!
- Да си синоћ мог брата убио
- и да си ми дворе запалио,
- та све бих ти данас опростио,
- нити бих те игда прекорио;
- проклет био ко ти споменуо
- кад си Србљу тако у помоћи.“
- Да је коме стати нагледати
- како српске сабље сијевају,
- мртве турске главе зијевају.
- Ту не оста Србин у дружини
- који турске не одс’јече главе,
- који по дв’је, који по четири,
- војводама ни броја не има.
- С’јече Турке од Рогаче Јанко,
- што би Јанко Турак’ оставио
- дочекује војвода Вујица,
- што б’ Вујица Турак пропустио
- дочекује Црнобарац Станко,
- што би Станко Турак’ промашио
- дочекује Латковић Јоване,
- што би Јован Турак’ оставио
- дочекује Нинковић Јовица,
- што б’ Јовица Турак’ пропустио
- дочекује Чупићу Стојане;
- Чупић ради да гласник не оде:
- сабљом с’јече, а мрковом гази,
- другом руком буздованом туче,
- на све стране Чупић посла има,
- јер он жели да гласник не оде.
- Од Србаља нико не погибе
- разма једно цигло момче младо,
- а ни оно не би погинуло,
- али смотри токе на Турчину,
- пак не хћеде коња да се држи,
- већ сјах’ с коња да токе добије,
- па га Срби у боју згазише;
- ет’ тако је лудо погинуло!
- Од Турака мало ко утече
- разма један Мехмед капетане
- на ђогату коњу виловноме;
- поћера га Чупић на мркову,
- ћераше се преко поља равна,
- ћераше се за пуно два сата:
- нит’ му може Мехмед измакнути
- нит’ га може Чупић престигнути,
- јер је Чупић коња уморио
- и мрков му рана допаднуо;
- на мркову седам грдних рана,
- још се коњма покорити неће.
- Ал’ говори Чупић са мркова:
- „Потурицо, Мехмед-капетане,
- обазри се да се погледамо,
- да видимо чија је сад Мачва:
- ил’ је твоја ил’ ће бити моја,
- чија ли је од старине била!“
- Турчин мучи, ништа не говори,
- веће бјежи с главом без обзира.
- Опет Чупић њему проговара:
- „Јао, курво, Мехмед-капетане,
- ћераћу те Дрини до обале;
- док те јунак у Дрину не нагнам,
- ја се тебе оканити нећу;
- ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
- ћераћу те до града Зворника –
- да бих знао да ћу погинути,
- ја те данас оставити нећу.“
- Тад се Турчин натраг обазрео,
- десну руку на прси метнуо,
- Стојану се до седла поклања:
- „Богом брате, Чупићу Стојане,
- поклони ми живот на мејдану;
- твоја Мачва и твоја старина,
- ја се у њу нигда вратит нећу,
- нит’ ћу доћи нит’ ћу завојштити,
- већ ћу с тобом у дослуку бити,
- држаћу те као брата свога;
- ако л’ бих се у њу кад вратио,
- еда Бог да и Мухамед светац
- те ја из ње главе не изнио!“
- (Боже мили, чуда великога,
- ђе сам Турчин тада себе прокле.)
- Ал’ се Стојан не би повратио,
- ћеро би га макар и пјешице;
- али Катић присто за Стојаном
- на ђогату гриве окнивене,
- па га Катић сустићи не може,
- већ Стојана грлом дозиваше,
- грлом виче, б’јелом руком маше:
- „Побратиме, Чупићу Стојане,
- врат’ се амо, Бога ти једнога;
- пуст’ Турчина једног огласника
- нека каже босанском везиру
- како јесте војску покупио
- без фермана и без бурунтије
- и без р’јечи цара честитога,
- па како је поробио Мачву
- (нек се хвали по Босни каменој),
- оћерао краве и волове,
- оћерао и козе и овце,
- нек им буле сир и масло купе.“
- Онда Чупић послуша Катића,
- пак се прође Мехмед-капетана.
- Поврати се Јанку у Салаша,
- од Турака шићар покупише,
- сиротињски плијен повратише
- а Илију Срба сахранише.
- Откако је гавран поцрнио
- није змија гују дочекала
- као Чупић Мехмед-капетана
- у широку пољу салашкоме.
- Ако ли тко вјеровати неће,
- нека иде те очима види:
- знати ће се турска костурница
- докле тече сунца и Салаша.
