Бој на Оџаку (код Гламоча)
Пије вино Милан Деспотовић
У равноме босанском Грахову,
У Пећима, мјесту склонитоме,
И са њиме до десет војвода:
Прво јесте Бабићу Голубе, 5
А друго је Милановић Виде,
Треће бјеше Амелица Триво,
А четврто поп-Каране Ђоко,
Пето беше Маринковић Стево,
А шесто је Троица Мијајло, 10
Седмо бјеше Николица Ђуро,
Осмо јесте од Трубара Павле,
А девето Бундаловић Триво,
А десето Јакшићу Алекса.
Када су се напојили вина, 15
Те им винце удари у лице,
Онда рече Милан Деспотовић:
„Браћо моја, српске поглавице!
„Ево има за петнаест дана
„Од кад ниђе ударили н'jeемо, 20
„Већ се наша одморила војска,
„Па сад ваља да ми ударамо
„На Вакупа или на Петровца.“
Тада рече Николица Ђуро:
„Бога теби, мили господару, 25
„И остале српске поглавице!
„Ја бих реко на Гламоча града
„Сви сад сложно да ми ударимо,
„Ту можемо Турке побједити
„И јуначки мејдан задобити. 30
„Гламочани на гласу су Турци
„И њихови бези и спахије,
„Што 'но јесу српске крвопије
„Од Косова до данашњег дана;
„У њих има готовине блага 35
„И добрије коња и хатова,
„Само ваља сложно да уд’римо
„И Оџаке прво да спалимо,
„Што их вазда сви бегови вале,
„Да их тврђих у свој Босни нема, 40
„Ни тврђије, нити богатије;
„Старински су још то били двори,
„И око њих камена авлија,
„Баш авлија мaлог Радојице
„И његова брата још Пилипа, 45
„Који но се јесте потурчио,
„Пилиповић беге увр'jежио —
„Ту ми, браћо, сад да ударимо.“
Кад то чуо Милан Деспотовић
И остали српски поглавари, 50
Сви рекоше тако да учине:
У ј’ме Бога, да на Гламоч пођу.
Сад наредбу Деспотовић каже
И овако ријеч говорио:
„Ђецо моја, српске поглавице! 55
„Сваки у свој логор отидите,
„Око себе друштво искупите,
„И наредбу таки учините:
„Нек с' војници сви за пута спреме
„У j'ме Бога прије јарког сунца; 60
„Сјутра ваља да ми полазимо.“
То главари једва дочекали,
Сваки у свој логор отидоше
И наредбу таку учинише.
Кад је било сјутра прије зоре, 65
Ударише војничке борије,
А војници на ноге скочише;
Барјактари развише барјаке
И остале потребе пон'jеше;
Тад војводе коње појахаше, 70
Пред војнике сваки се постави;
Милановић предстраже нареди,
Пак за њоме своју чету крену;
Тако редом све чете пођоше,
Све по реду један за другијем, 75
Међу њима Милан Деспотовић,
На зекану коњу, горској вили
Око њег' се бритка сабља вија
А зекан му много поиграва.
Мили Боже, лијепога дара! 80
Од оније српскије главара,
И осталих српскијех војника:
Вијају се крсташи барјаци,
Разл'jежу се трубе и музике,
А пјевају млађени војници, 85
Поскакују виловни коњици,
Свијетле се хитре отрагуше,
А блистају оштри бајонети
Кроз сунчане изјутрашње зраке.
Иде војска радо и весело 90
Кликујући и подвикујући.
Кад је дошла до Тичева равна,
На Тичеву логор поставила
И војнички објед учинила,
И ту тaвну ноћцу преноћила. 95
Сјутра зором на пут се спремила,
Здраво војска до Преоца дође,
У Преоцу објед учинила.
Кад се војска мало одморила,
Деспотовић Нику Ђуру виче. 100
И са њиме Тркуља Мијајла,
Па овако њима говораше:
„Вас двојица, моји соколови!
„Оба своје чете саставите,
„Па идите кроз Шатор планину, 105
„Право хајте до више Гламоча,
„Ухватите стазе од Лијевна,
„Ако индaт Гламочу полети,
„Дочекајте моји соколови,
„Да Ливњани слеђа не ударе, 110
„Да нам каква квара не ураде
„А ми ћемо на Оџак удрити
„И Гламочка села попалити.“
Оде Нико с друштвом кроз планину.
Мало за тим вр’јеме постајало, 115
Деспотовић наредбу издаде,
Да се крећу и остале војске,
Сва да иде до у Поповиће.
Сад редовно војска се опреми,
По наредби стаде путовати — 120
Иде војска до у Поповиће,
И ту логор главни учинила.
А кад сјутра бијел дан освану,
Деспотовић Карана дозива
И овако њему говораше: 125
„Попе-Ђоко, мој сиви соколе!
„Узми своју чету све колику
„И са собом Бундаловић Триву,
„Пак ви хајте у поље гламачко;
„Ако индат од Гламоча пође, 130
„Ил' побјегну Турци из Оџака,
„ Дочекајте Турке и бегове.“
А то Каран једва дочекао,
Пак у поље оде са дружином;
А осталим рече војводама, 135
Да сви иду право на Оџаке.
На заповед војска се кренула.
Кад су били близу до Оџака,
Деспотовић наредбу издаде,
Да се одмах не замеће кавга; 140
За тим викну малог Смиљанића,
Па овако њему говораше:
„Смиљанићу, мој соколе сиви!
„Трчи, кажи Милановић Виду,
„Нека одмах боја не замеће, 145
„Но нек стане својском у редове,
„А ти пођи напријед пред Турке,
„Па подвикни грлом бијелијем,
„Па дозивај турског командара,
„И јави му, моје д'јете драго, 150
„Нек ни Турци не замећу кавге;
„Но нек дођу мени на преговор;
„Ако ми се хоће предат Турци,
„Примићу их као народ српски,
„Освете им ја чинити не ћу, 155
„Него ћу им дати бољу срећу.“
Кад то зачу мали Смиљанићу,
Он окрену ђогу, бедевију,
Па долеће Милановић Виду,
Заповјед му командарски каза, 160
Коју но је он примио радо.
Тад Смиљанић турској војсци пође,
А повика из грла бијела:
„Еј, почујте, турски поглавари!
„Ви немојте заметати кавге, 165
„Већ одите на вјеру јуначку
„На преговор, договор војнички,
„То вам кажем у ј'ме господара,
„Наше војске главног командара:
А то Турци једва дочекаше, 170
Те барјаке земљи посагнүше
И натраг се мало повратише;
А један ти од Турака пође,
На дорату, коњу од мејдана,
Смиљанићу на сусрет изађе 175
И овако њему говораше:
„Ви кажите своме командару,
„Нек изађе до воде бунара,
„И од нас ће изаћи главари
„Код бунара нека се састану, 180
„Па нек зборе како они знају.“
То рекоше, па се растадоше;
Оде Турчин у своју хордију,
A Смиљанић у своју дружину,
Мало вр'јеме није дуго било, 185
Док се српска сва прикупи војска,
Усред војске Милан Деспотовић,
Који но је командар све војске;
Њему дође мали Смиљанићу,
Све му каза, што су Турци рекли. 190
Кад то зачу Милан Деспотовић,
Он дозивље своје четобаше
И овако њима говораше:
„Чујете л' ме моји соколови!
„Ето ће нам турске поглавице 195
„Сад изићи овђе на дивана,
„За то хајдмо до воде бунара,
„Онђе ћемо чинити дивана.“
Истом они у ријечи били,
Ал' ето ти из турских Оџака 200
Запођоше четири коњика,
Право иду до воде бунара,
Ђе речено од обадве стране,
Да састанак учине главари;
Када су се код воде састали, 205
Једни другим руке опружише,
Питају се за мир и за здравље,
Па сједоше крај воде бунара;
Тада Милан приче говорити:
„Чујте мене, турске поглавице! 210
„Сад вам кажем у ј’ме свјетлог кнеза,
„Који ме је овамо послао,
„Командаром Босне учинио:
„Узалудно да не пропадате,
„Него да се ви мени предате, 215
„Све оружје да ми положите.“
Кад то чуше турски поглавари,
Они црној земљи погледаше;
Само рече хора од Гламоча:
„Олур, олур, драги господине! 220
„Ми смо дошли, да eглeндишемо,
„Све је л'јепо што ти нама кажеш;
„Но има ли изум [1] говорити,
„И теби се јоште замолити,
„Да нам дадеш неколико дана, 225
„Да пишемо до Сарај'ва града,
„Да питамо босанског валију,
„Хоћемо ли чинити предају
„И оружје теби положити,
„Па што нама од валије дође, 230
„Ми ћемо га радо послушати.“
Кад то зачу Милан Деспотовић,
Он им опет приче говорити:
„Не лудујте, турски посланици!
„Ја не питам вашега валије, 235
„Нит ћу чекат' од њег' одговора,
„Него дајте полож’те оружје:
„А моју вам тврду ријеч дајем,
„Освете вам ја чинити не ћу,
„Вјеру вашу, образ и поштење, 240
„Куће, благо, ништа дират не ћу,
„Равноправност за све вјере биће
„И слободу сваки уживаће,
„Без разлике вјере и закона -
„То вам кажем, к'о моме народу; 245
„Но и то ме ви сад добро чујте:
„Ако мене ви не послушате,
„А оружје сад не положите,
„Ударићу са четири стране,
„За по сата сву варош срушићу, 250
„Попалити куле и џамије
„И запл'јенит' све што ваше нађем;
„Пропуштићу жене и ђечицу,
„А остало све под мач метнућу;
„Ту ће бити крви до кољена, 255
„За крв људску и грехоте тешке,
„Ваше душе биће одговорне;
„Јер вас нудим да то не чините;
„Па сада се ви добро смислите,
„Како знате, тако и чините.“ 260
Турци муче, ништа не говоре,
Доцкан рече беже Асан-беже:
„Молим ти се, господине драги!
„Дај нам вр'јеме само до по сата,
„Да одемо опет до Турака, 265
„Да кажемо ваше разговоре,
„Да чујемо што и они зборе;
„Договоре какве учинимо,
„За по сата даћемо ваш знака.“
Тад им рече Милан Деспотовић: 270
„Хајте, Турци, па се договор'те,
„И одговор за сат ми пошаљ'те;
„А више вас ја чекати не ћу;
„Јер гледните моју храбру војску,
„Како ми се радо боју нада, 275
„Зло ће бити, за вас много јада,
„Ако ми се ви сад не предате:
„Хајте сада, чин'те како знате.“
То рекоше, па се растадоше.
Турци иду право у Оџаке, 280
А преда њих бези изађоше,
И остали турски поглавари,
Питају их, шта су учинили.
Све им кажу како но је било,
А безима ништа није мило, 285
Па на в'јећу сви се састадоше;
Неки веле: „да се предајемо;“
Неки вичу свеца Мухамеда,
Да власима он Фурсeтa не да;
Други веле: „треба да смо вјерни 290
„Мухамеду и цару царева.“
У тој бруки и турској галами,
Диже главу беже Асан-беже,
А повика грлом бијелијем:
„Шта зборите, Турци Гламочани! 295
„Ја се никад Влаху предат' не ћу,
„Волим русу изгубити главу;
„А и вама, Турци, браћо драга,
„Боље јесте свима изгинути,
„Heг' Власима данас се предати 300
„И оружје срамно положити;
„Но вама се ја много не чудим,
„Већ се чудим, мојим рођацима,
„Пилиповић на гласу безима,
„Кукавички ђе би се предали 305
„И оружје своје положили.“
Кад то чуше бези и спахије
И остали Гламочани Турци,
Онда они ријеч бесједили:
„Бе аферим, беже Асан-беже! 310
„Твоја сабља сјекла на мејдану
„И бранила свеца Мухамеда!
„Сви ћемо те данас послушати,
„Па да ћемо листом изгинути,
„Барем ћемо џенег населити.“ 315
То рекоше па се завјерише,
Један другог да издати не ће;
За тим дову свецу учинише
И за шанце своје западоше.
Кад то виђе Милан Деспотовић, 320
Он дозива своје четовође
И овако говорити стаде:
„Ето Турци предати се не ће,
„Но нама ће бити боље среће.
„Милановић, много имаш чете, 325
„За то узми себи помоћника,
„Симу Чавлу од Петровца града,
„Више ћете Турком дати јада;
„А имадеш свога заступника,
„Муштраника и храброг војника, 330
„А на име Стојаковић Триву,
„На десноме нек ти буде крилу;
„С десне стране ви сложно удрите,
„Све палите, што се турско зове.
„Амелица, ти ћеш с л'јеве стране; 335
„Маринковић, ти ћеш по сриједи
„На проклете ударити Турке —
„Тако, браћо, сад да ударите,
„Само сложно, па ће бити добро.
„Хајте сада, Бог вас потпомага'!“ 340
Кад то чуше младе четовође,
Од земљице на ноге скочише,
Те на добре коње посједоше,
А бриткиње сабље повадише,
Па пред четам' својим' полећеше. 345
Кад се Турком ближе примакоше,
Подвикнуше из грла бијела:
„Напр’јед, браћо, ко је од јунака!
„Сад ће бити јада од Турака!“
Кад то чуше Срби, соколови, 350
Сви на Турке јуриш учинише;
А из кула Турци дочекаше.
Бој се поче са четири стране;
Првом су се ватром преметнули,
Ал' ето ти поп-Карана Ђоке; 355
И он својом четом ударио
И на Турке јуриш учинио.
Браћо моја, боја жестокога!
Пушка пуца, небо се пролама,
Стоји јека брда и планина, 360
Пала тама од неба до земље;
Није тама од Бога послана,
Већ од брзог праха и олова.
Срби вичу: удри сложно брате,
„За слободу и вјеру христјанску! 365
„Покајати српску крвцу ваља
„A Турчина ћерати до Шама!“
Турци вичу: „умет и Мухамед;
„Не дајмо се дина-душманину!“
Но залуд је умет Мухамеда, 370
Кад пореза више раја неда
Већ брзога праха и олова —
Ето, Мујо, порез и трећине,
И још више царске десетине.
Кад виђеше Турци Гламочани, 375
Да ће Срби мејдан задобити,
Плећи даше, а бјежати сташе,
Оставише куле и авлије
И високе свечеве џамије;
Оставише азну и џебану 380
И остало све што имадоше.
Ђеца пиште, а буле кукају;
Но су Срби срца милостива,
Пропустише жене и ђечицу,
Попaлише куле и џамије 385
И остало све што српско није;
Прихватише плијен превелики,
Нешто Турак живије поб'jеже
Преко равног поља гламачкога,
Камо мајци да утећи могу! 390
За њима се Срби натурише,
Међу њима поп Каране Ђоко,
Според Ђоке Милановић Виде;
Добре коње у пјену обукли,
Крваве им сабље до балчака, 395
Турке сјекућ', Србе соколећи.
Ту не беше момка ни једнога,
Који Турску не посјече главу;
Тако исто Николица Ђуро
И са њиме Тркуља Мијајло, 400
Попaлише села Алапиће,
Попалище и заплијенише,
Многе турске главе посјекоше.
Амелица хата задобио
Пилиповић бега Асан-бега, 405
И русу му одсјекао главу,
Што 'но јесте Турке слободио.
Шпиро Мандић и с њим Смиљанићу,
Седам глава турских посјекоше,
Усред равног поља гламачкога; 410
И отеше велике волове,
Што су били Турци поћерали.
Па шта ћу вам думит' приповјетку,
Све вам овђе исказат' не могу,
У том боју што се догодило, 415
Ц'јелог дана било Турком јада.
Кад се тавна ноћца ухватила,
Да је коме погледати било,
Од Оџака до гламачког града
Са висине уз поље гламачко, 420
Како ми се св’јетли и црљени
Од Оџака и осталих села
Све турскије, што су попаљена.
Отален се Срби повратише,
Добивени плијен поћераше, 425
У Поповић сви се искупише,
Сваки своје друштво избројише:
Двадес'т Срба јесте погинуло,
И тридесет било рањеније;
А Турака три ста и четири 430
Тога дана што је погинуло.
Браћо моја! битка код Оџака,
Највише је дала Турком јада
Од бојева, што је до сад било
Од усташа босанских јунака 435
у години седамдесег шестој.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
