Бој на Куманову

БОЈ НА КУМАНОВУ
(10. и 11. октобра 1912.)
(23. и 24. октобра 1912.)


Боже мили, на дару ти хвала,
Кличе вила с Авале планине,
Па дозива своје посестриме:
Са Балкана вилу Загоркињу,
Са Ловћена вилу Равијојлу,
И с Олимпа вилу Приморкињу,
Па је њима вила бесједила:
„Ево има пет стотин' година
„Како смо ми Балкан изгубили,
„Све хришћанске порушене цркве,
„И градови огњем попаљени,
„Сиротиња коњ'ма прегажена,
„А јунаци под мач ударени
„Љуто цвили сиротиња раја,
„Љуто цвили до Бога се чује.
„Све помиње Краљевића Марка,
„Нема Марка жалосна му мајка
„Марко спава пет стотин' година
„У пећини – Урвини планини
„Већ почујте моје сеје миле,
„Да беремо биље од разбора,
„Да дижемо махнита јунака,
„Нек избавља робље од душманa!“
То су виле сестру послушале,
Одлетјеше гором и планином,
Узабраше биља свакојака,
Па га носе Урвини планини,
Те залажу Краљевића Марка.
Пробуди се Краљевићу Марко,
Па вилама ријеч проговара:
-„Шта је виле моје посестриме?
„Што ми трошне кости протресате?
„Што скидате са небеса душу?“
Виле Марку 'вако бесједиле:
„Побратиме Краљевићу Марко,
„Ти се јеси јунак затекао,
„Да се опет на земљицу вратиш,
„Кад нестане злобе и ината.
„Балкан се је гр'јеха опростио
„Бољи пород данас породио,
„Иди Марко, отјерај душмане,
„Отми рају из душманске руке!“
Проговара Краљевићу Марко:
-„Бјеле виле, миле посестриме,
„Извад'те ми топузину тешку,
„Из сињега мора дебелога,
„И дајте ми Шарца од мегдана,
„Пробуд'те ми до два побратима,
„Соко 'тића Милош Обилића
„И јунака Рељу Крилатицу,
„Па ћу ићи да избавим рају!“
Марку виле вољу испуниле,
Из мора му топуз изнесоше,
Из пећине Шарца изведоше,
Пробудише Рељу и Милоша,
Рељи даше крила и окриље,
А Милошу ждрала великога.
Састаше се три добра јунака,
Па одоше земљом и свијетом.
Кад су били на Шари планини,
Проговара Обилић Милошу:
-„Стан'те браћо да се послушамо
„Ми смо једне с оног св'јета душе,
„Од Срба нас нико видјет' неће,
„Ни од Срба, нити од Бугара,
„Нит' ће чути, нити ће видјети.
„То је тако од Бога остало,-
„Како ћемо ми помоћи раји?“
Проговара Краљевићу Марко:
-„Браћо моја Реља и Милошу.
„Ми имамо три божија дара:
„Моја снага, Рељина брзина,
„И јуначко срце Обилића.
„Тиме ћемо Србе даривати,
„Даривати Србе и Бугаре,
„И још нашом слогом опасати,
„Па ће сами бежати душмани!“
Тад говоре до два побратима:
„Краљевићу ти нам збориш мудро,
Свуда ћемо тебе послушати!
То рекоше, коње потегоше,
Обиграше села и градове,
Обиграше р'јеке и планине,
Од Сињега до мора Црнога,
Гдје видјеше момка и јунака
Њега одмах дароваше даром:
Марко снагом, а Реља брзином,
А Обилић срцем од јунака,
Па све дивном слогом опасаше
И одоше небу под облаке,
Да гледају јада од душмана.
Мало било, дуго не трајало,
По Балкану скупише се војске,
На све стране тјерају душмане.
Једна војска одвојила редом,
Одвојила редом и изгледом,
Све јунаци, на изглед једнаци,
Плећа јака у сваког јунака,
На плећима сингаве доламе,
О рамену пушке брзометке,
Брзо стају, земљу не хватају,
За војском су убојни топови,
Који бију к'о страшни громови,
Срб их чува к'о око у глави,
Јер су дика српскога војника.
Пред војском је млади Краљевићу,
И са њиме остале војводе,
Они гоне Арнауте љуте,
Не дају им станка ни одмора.
Тјераше их три бијела дана,
И три ноћи кроз кланце крваве,
Док дођоше Куманову граду.
Ал' су они варалице старе,
Потајно су сакупили војску,
Из Битоља и Солуна града,
И бијела Скопља са Вардара,
Турске војске стотину хиљада
И педесет хиљад' Арнаута.
Довукли су двије стотин' топова,
Куманово војском опасали,
Похватали брда око поља,
И по њима шанце ископали,
У шанчеве намјестили војску,
И још оне убојне топове.
Пред војском су до три сераксера,
Зеки-паша, турској војсци глава,
Џавид-паша, стари мејданџија,
И још онај паша Фети-паша
оји но се јесте зарекао
Да ћ' Србију за дан прегазити,
И у Врању кафу посркати,
А у Нишу ручак учинити,
У Биоград на вечеру доћи.
Како дошли собет учинили,
'Вако рече паша Зеки-паша:
„Браћо моја до два сераксера
„Данас мене добро послушајте,
„Да ми нашу војску сакријемо,
„И да Србе данас преваримо,
„Они иду Скопљу на све стране
„Да ту д'јеле са нама мејдана,
„Ил' у Скопљу, ил' на Овчјем пољу,
„А ми смо их дивно преварили,
„Сву смо војску овде сакупили,
„И шанчеве тврде направили.
„Направили три реда шанчева,
„Од подножја па до врха брда,
„Сви се добро у шанчеве скријте,
„Кад из кланца Срби се појаве
„И изађу у поље широко,
„Онда ћемо сложно ударити,
„И сатрти свуколику војску,
„И отети убојне топове,
„Што на турке страву ударају.
„Кад сатремо сву српску војску,
„Ласно ћемо друге поб'једити.“
Оба паше њега послушаше,
и одоше да уреде турке.
У то доба изби српска војска,
И угази у поље широко.
Пред војском су два пука јунака
Осамнаести и за њиме седми,
Божановић њима командује,
Носи голу сабљу у рукама,
А на турке попријеко гледа,
Осамнаести када пук уреди,
Он га посла преко поља равна,
На њих турци ватру отворише,
Из пушака осуше плотуне,
Из пушака и из митраљеза,
Груну турских стотину топова,
И сто муња небом прелијетеше,
Затресе се земља под ногама,
Провали се небо над главама,
Задрхташе срца у прсима,
К'о град с неба засу српску војску,
Ал' се Срби збунит' не дадоше,
Већ падоше по земљици црној,
Па на турке ватру оборише,
Пуне пушке и гађају турке,
Водовима по пољу прел'јећу,
И падају по земљици црној,
Све се ближе шанцу приближују,
И све турке плотунима туку.
Турци бију топом и карчетом,
Срби бију само из пушака,
Јер је тешко топове извући,
Преко баре из клисуре црне.
Турци чине јуриш за јуришом,
Ал' се Срби неће да покоре.
Борише се од јутра до подне,
Много Срби тада изгибоше,
Изгибоше красни официри,
Све јунаци бољи од бољега,
Изгибоше или се ранише,
Само стоје два сокола сива,
На разбоју, оба у ранама:
Љубомире, дични капетане,
И капетан Јуришићу Павле,
Стоје 'тићи, нови Обилићи,
Иако су оба у ранама,
Пуне пушке и гађају турке,
Своје чете на јуриш позивљу:
„Напр'јед – браћо! Јуриш на душмана!
„Држите се јоште мало само!
„Сад ће нама помоћ пристигнути,
„Видјећете јада од душмана!“
Срби чине јуриш на турчина,
Па се боду ножем од пушака,
За гуше се руком дохваћају,
Срба бјеше само пет хиљада,
А турака стотину хиљада.
Ту би турци Србе савладали,
Да седми пук у помоћ не дође.
Стаде хука од седмога пука,
Пушке праште , а топови ричу,
Земља јечи, поље се разл'јеже,
Небо тресу звуци и јауци,
Турци чине јуриш за јуришем,
Да разбију ову српску војску,
Док топове Срби не извуку
На висове више Куманова,
Ал' довикну Глишић команданте:
„Официри из седмога пука,
„Оставите сабље и каније,
„Па у руке пушке брзометке
„И пред војском јуриш на душмана!“
Официри српски соколови,
На мах они њега послушаше,
И пред војском јуриш учинише.
Мили Боже, добре српске војске,
Нико не хтје издат' ни остати,
Сви са својим трче официрим',
И на прве шанце ударише,
Из шанчева Турке истјераше,
И у друге шанце сатјераше.
Борише се до мрклога мрака,
Ал' да видиш чуда изненада,
Кад на други шанац ударише
Турци бјеле заставе дигоше,
И Глишићу српски довикнуше,
-„Не пуцајте, ми се предајемо!“
Превари се командант Глишићу,
Превари се, уједе га гуја,
Па им приђе да оружје прими,
Али турци ватру оборише,
И убише команданта млада,
И убише многе официре.
Ту се српска забунила војска,
Док је мртве вође прихватила,
И на црну земљу положила.
Турци на њу јуриш учинише,
У Срба је срце задрхтало,
Па и они на јуриш пођоше,
Дв'је се страшне силе ударише,
Удари се кремен о огњило,
Турци боду, Срби ножем с'јеку,
Сваки Србин хвата по Турчина,
Сваки пада по Турчину своме,
Сваки Србин коље по Турчина,
А Србина по десет Турака.
-У то доба дивизија Дринска
По сред турске ударила војске
Пред њоме је Штурме ђенерале,
Голу сабљу носи у рукама,
Па овако војсци проговара:
„Красни Дринци, љути осветници,
„Ђе удристе, ви Турке разбисте,
Напр'јед дјецо, јуриш на душмана!“
С друге стране стигоше Моравци,
Баш Моравци, познати јунаци,
Пред њима је Гојковић Илија,
олу сабљу носи у рукама,
Моравцима ријеч проговара:
„Ој, Моравци, дјецо моја драга,
„Дунавци су сада у невољи,
„Њих је мало, а много Турака,
„Потеците, да им помогнете!“
Мили Боже, теби једном хвала!
Кад удари сила на бијеса!
Срби бију пушком, не престају
И све чине јуриш за јуришем,
На бајонет шанце отимају!
Ал' да видиш краљевића млада,
Појахао коња од мејдана,
Па он лети од шанца до шанца,
Србадију око себе храбри:
„Напр'јед браћо јуриш на душмана!
„У помоћ нам иду Тимочани,
„Тимочани, лави одабрани,
„Сад ће бити јада од душмана!“
Тад загрми иза српских леђа,
Са висова из српских топова,
Задрхташе брда и планине,
Зајечаше поља и долине,
Преко неба засвјетлише муње,
И у турске шанце упадоше.
Боже мили, часа страхотнога!
Сад зарика дв'је стотин' топова,
Пола српски, а пола су турски,
Све се земља под ногама тресе,
Дршће небо, гора се савија,
Стају р'јеке, камење се креће,
Ал' топови српски одвојили,
Брже бију, а боље гађају,
И душмана огњем засипају.
Засипају са шрапнелом љутим,
Шрапнел коси као коса траву,
Србима се снага повратила,
у турака срце обамрло,
Плећа дају, шанце остављају,
Кад стигоше храбри Тимочани,
Зацикташе са свих страна трубе,
Загрмише убојни топови,
Загрокташе пушке у рукама.
Са свих страна Срби навалише,
С једне стране Дринци и Моравци,
С друге стране Тимочки јунаци,
И Дунавци соколови сиви,
И комите крвави јунаци,
И коњица са Арсеном кнезом,
Сви на Турке јуриш учинише.
Боже мили до страшнога дана!
На шанчеве Срби навалили,
На бајонет шанце отимају,
Срби чине јуриш за јуришом,
Само чујеш – „Ура!“ Срби вичу.
Док и други шанце освојише,
Па на треће шанце навалише,
На оружје удрише се хладно,
Бодом боду, оштрим ножем с'јеку,
А кундаком разбијају главе,
За гуше се руком прихваћају,
Један другог кољу са зубима,
На све стране писка и јауци,
На њих Срби осуше плотуне,
Из пушака и топова бојних,
Хиљадама њима покосише,
Зацрни се земља од лешева,
Од Турака и од Арнаута,
Бјежи војска, бјеже војсковође,
Побацаше свијетло оружје,
Побацаше свилене барјаке,
Побацаше храну и џебану,
Па и рухо своје побацаше.
Оставише убојне топове,
Оставише брзе митраљезе,
Оставише свилене чадоре,
Бјеже боси, бјеже гологлави,
Ноге бјеже да изнесу главу!
Али и њу изнет' не могаше,
За њима се натурила гуја,
Љута гуја, Арсен ђенерале,
Сву коњицу на Турке пустио,
Тутње поља од коњских копита,
Тутње поља, а земља се тресе,
Све с'јевају сабље у рукама,
Сабља севне, турска глава зевне,
Изгибоше турски официри,
Изгибоше баше и онбаше,
Изгибоше најбољи јунаци,
Мало их је у Скопље утекло,
И то мало, јадно и рањено,
Не смједе се ни ту уставити,
Већ побјеже преко мора сињег!
Весели се Србадија млада!
У тебе је снага Краљевића,
У тебе је срце Обилића,
И брзина Реље Крилатице,
Ти си Српска нада и одбрана,
Ти си понос међу народима.
Бог је тебе дичну изабрао,
Да осветиш жалосно Косово,
За Косово вратиш Куманово!
Амин Боже, на здравље нам било!



(Српске народне песме. Антологија)
Јован Маговчевић, 1922)