Бој на Додошима
0001 Бијела је покликнула вила
0002 Са врх Весца, брда високога,
0003 А дозива у питому Жупу,
0004 А на име Љешевића Вука:
0005 „Устан’, Вуче, часа не почаси!
0006 Ако спаваш у постељу с љубом,
0007 Остала ти љуба удовица;
0008 Ако пијеш у меану вина,
0009 На љуте ти ране излазило!”
0010 Вуче лежи с љубом у постељу,
0011 Па устаде на ноге јуначке:
0012 „Што је, вило, грло те бољело,
0013 Да окле си јутрос доранила,
0014 Да какве си гласе донијела?”
0015 Вила Вуку ријеч говорила:
0016 „На теб’ ето три турска сердара,
0017 А за њима силовита војска —
0018 Једно ти је ага Асанага
0019 Од бијела Скадра на Бојану
0020 И за њим је Арбанија љута;
0021 Друго ти је Спаија Лекићу
0022 Од бијеле варош-Подгорице
0023 И за њим је војске четир’ иљаде,
0024 Крајичника, љута убојника,
0025 Који оца ни матере нема,
0026 Који куће ни баштине нема,
0027 Но у појас свијетло оружје,
0028 А на рамо брешку и латинку;
0029 А треће је спушки капетане,
0030 С њим је војске иљада пушака!
0031 Ето војска у Жабјаку дође,
0032 На Додош ће село ударити,
0033 Додошко ће робље поробити
0034 И Додошко село опалити!”
0035 Кад је Вуче вилу разумио,
0036 Латинку је пушку приватио,
0037 Пушком међе, а из грла виче,
0038 А кликује ђецу Рвашане,
0039 Рвашане и друге Жупљане:
0040 „А на ноге, моји соколови,
0041 Истини ме гласи допадоше
0042 Да ће Турци јутрос ударити
0043 И Додоше село опалити,
0044 А додошко робље поробити!”
0045 Црногорци пушке докопаше,
0046 А скочише кано соколови,
0047 Док дођоше Броду владичину,
0048 У воз ти се момчад увезоше,
0049 На Додоше село доодише,
0050 Бројем пуно сто и тридес’ друга.
0051 Када Вуче на Додоше дође,
0052 Приђе зоре и јасне Данице,
0053 Пушком меће, а из грла виче,
0054 А кликује Јанковић’ Мрђена
0055 И осталу ђецу Додошане.
0056 Када ђеца Вука разумјеше,
0057 На јуначке ноге устадоше,
0058 А шарене пушке докопаше,
0059 Сви једанак Вуку излазише:
0060 „Што је, Вуко, за Бога једнога?”
0061 А Вуко им ријеч бесједио:
0062 „Чујте мене, моји соколови,
0063 Истини ме гласи допадоше
0064 Да ће нама ударити Турци!”
0065 И још Вуче зборити оћаше,
0066 Него клети Турци ударише
0067 Из Жабјака, града бијелога,
0068 Ударише низа Сарковину
0069 И до села Турци долазише.
0070 Но не даде Љешевића Вуче,
0071 Но покличе ђецу Додошане,
0072 Додошане и друге Жупљане,
0073 На Стогове с њима се ваташе,
0074 Туна много крви учинише.
0075 Ма не даше Турци удрит’ на се,
0076 Мало Срба а много Турчина,
0077 Ема Турци мало узмакоше,
0078 А Срби и мушки поћераше.
0079 Па ти пуче пушка од Србина,
0080 Пушка брешка Љешевића Вука
0081 И убила добра барјактара,
0082 Сина Пепу од Брда отцкога.
0083 Нож повади да уграби главу,
0084 Арбанашке пушке запуцаше
0085 И убише Љешевића Вука.
0086 То виђоше момчад црногорска,
0087 Кидисаше са свакоје банде,
0088 Преко поља поломише Турке,
0089 Под бедемом, Градом жабљачкијем,
0090 Туна Срби прићераше Турке.
0091 Ту и турске буле дочекаше,
0092 Укорише три турска сердара:
0093 „Пи, сердари, женске страшивице,
0094 Буд дигосте ћенар и крајину,
0095 Арбанаса, љута убојника,
0096 Да од кога данас узмакосте —
0097 Не ћера ве до двјеста Србина!
0098 Коме ћете Жабјак оставити
0099 И несретно робље у Жабјаку?”
0100 Кад сердари буле разумјеше,
0101 Иђеде их укор и срамота,
0102 Па на војску ршум учинише.
0103 Но говори ага Асанага:
0104 „Арбанијо, црн ви образ био,
0105 Ђе ми данас добисте срамоту —
0106 Не грабите црногорску главу,
0107 Не носите доброга оружја!”
0108 Арбанаси када разумјеше,
0109 У Србине јуриш учинише.
0110 Него Срби мало узмакоше,
0111 У Кућишта, низа Сарковину;
0112 Ма не бјеже шес’ добријех гуја
0113 И за њима двадесет момчади:
0114 Једно бјеше Милош барјактару,
0115 А друго је Шутановић Нико,
0116 А треће је Савићевић Раде,
0117 А четврто попе Даковићу,
0118 А пето је Турчинов Дајица,
0119 А шесто је Јанковић Крцуне.
0120 Ускочише у Ћеровића,
0121 Под тврдијем Градом жабјачкијем.
0122 Арбанија када је видјела,
0123 На њих ми је нагон учинила,
0124 А пред њима Љекића спаија,
0125 На ђогата, коња дебелога,
0126 Издалека сабљу повадио
0127 Да сијече црногорске главе.
0128 Црногорци добро их счекаше,
0129 Из Кућишта огањ оборише,
0130 Арбанаса осам обалише.
0131 На Кућиште до двоје је врата —
0132 Неки чува врата од Кућишта,
0133 Неки трчи с аргата на аргат,
0134 Неки чува зодове Кућишта
0135 Да их сила турска не подави.
0136 Но ево ти мука и невоља
0137 За јунаке младе Црногорце —
0138 У Кућиште сламе је големо,
0139 У њој Турци огањ убацише,
0140 Паде огањ у јадно Кућиште.
0141 Прва пуче пушка арбанашка,
0142 У Кућиште, проза двоје зида,
0143 Једна пуче, два је погодила —
0144 Лудо д’јете Николића Јова,
0145 Нема ништа до дванајес’ љета,
0146 Остаде му саморана мајка,
0147 А проз њега Богдановић’ Луку,
0148 Оба па’ше један до другога;
0149 Арбанашке пушке запуцале
0150 Преко зида и проз двоје врата,
0151 Десетак их паде на долину —
0152 Једни бране врата од Кућишта,
0153 Други ваде из огња рањене.
0154 Арбанаси загон учинише,
0155 У Кућиште загон учинише —
0156 Најпрви је Нигђека Брђане
0157 Са Мирашом, братом рођенијем,
0158 На врата је загон учинио,
0159 Но их момчад добро дочекују,
0160 Поваташе пушке за грлиће.
0161 У то љута змија допанула,
0162 Од Србина Савићевић Даја,
0163 И Нигђеки ријеч говорио:
0164 „Курво, кучко, куд си насрнуо —
0165 Ово није мртва турска раја,
0166 Но жестока момчад црногорска,
0167 Која не да глава беж раанах!”
0168 Па латинку пушку опалио
0169 И Нигђеки срце опалио.
0170 Каде српске пушке запуцаше,
0171 Арбанаса пет-шес’ превргоше,
0172 Шњима љепше врата затворише.
0173 Но се загна Турчинов Дајица
0174 И Нигђеку бјеше уграбио,
0175 У Кућиште њега увукује,
0176 Ваљатну му главу окинуо;
0177 Па се загна Милош барјактаре
0178 И он другу главу уграбио;
0179 Па се загна Јанковић Крцуне
0180 И он турску главу уграбио;
0181 Па се загна попе Дајковићу
0182 И он турску главу уграбио.
0183 Но Србима Бог и срећа дала,
0184 Те им пуче пушка црногорска
0185 И погоди Лекића спаију,
0186 Сломи њему ногу у кољено.
0187 Таде Турци плећи обратише,
0188 А за њима Срби у поћеру;
0189 Него Турци у град убјежаше,
0190 А под град се Срби окупише,
0191 Туна Срби шемлук учињеше.
0192 Но повика Јусуф са Жабјака,
0193 А дозива побратима свога,
0194 Побратима Бојизића Сава.
0195 Бојица се њему озиваше:
0196 „Добро јутро, мио побратиме!”
0197 А он њему Бога приваћаше,
0198 Па му Турчин ријеч говораше:
0199 „О Бојица, мио побратиме,
0200 Кад смо јутрос Турци ударили,
0201 Јесмо ли ви штете оградили,
0202 Је ли много мртва и рањена?”
0203 А Бојица њему одговара:
0204 „Што ме питаш, право ћу ти казат’ —
0205 Једнога сте убили јунака,
0206 По имену Љешевића Вука,
0207 А десетак раном обранили,
0208 А шићара узели нијесте,
0209 До по пушке Милош-барјактара!
0210 Него, Хујко, мио побратиме,
0211 Кад сте јутрос рано доранили,
0212 Јесмо ли ве како дочекали,
0213 Је л’ колика мртва и рањена,
0214 Кажи право, тако био здраво?”
0215 А Хујко му ријеч бесједио:
0216 „Што ћу крити када ће се знати —
0217 Сто и тридес’ мртва и рањена,
0218 Међу њима Љекића спаија
0219 И сувише браћа на Кућишта!
0220 Но, Бојица, мио побратиме,
0221 Врните ми мртве тјелесине!”
0222 А Бојица њему бесједио:
0223 „Међу нама обичаја није
0224 Да врћемо мртве тјелесине!”
0225 И та пјесма свијема Србима,
0226 Од мен’ пјесма, а од бога помоћ!
