Бог ником дужан не остаје (Бранко Мушицки)

Храни мајка девет милих сина
У зло доба, у годину гладну,
Кад је била скупоцена храна:
Ока брашна четири динара,
И осам је иженила мајка
Све с преслице и с деснице руке.
Кад је стала најмлађег женити,
Најмлађега, сина најмилија,
Они њојзи по тихо беседе:
„Узми, мајко, штаку и навлаку,
„Па хајд' иди у гору зелену,
„Да би ли те изело звериње.
„Доћи ће нам нови пријатељи,
„Не могу те од гади гледати,
„Што си тако стара и нејака.“
Кад је мајка саслушала речи,
А узима штаку и навлаку,
Она оде у гору зелену.
Сусрео је свети Николаја,
Божију јој помоћ називао:
„Божја помоћ, старино нејака,
„Која ти је голема невоља,
„Те ти идеш у гору зелену?"
Ал' говори старина нејака:
„Господару, не знана делијо,
„Имала сам девет милих сина,
„И свих сам их девет отхранила
„Отхранила у годину гладну
„Све с преслице и с деснице руке,
„И осам их оженила мајка,
„А сад женим сина најмлађега,
„Најмлађега, сина најмилијег,
„Они мене по тихо поседе:
„„Узми мајко штаку и навлаку,
„„Па хајд' иди у гору зелену,
„„Да би ли те појело звериње.
„„Доћи ће нам нови пријатељи,
„„Не могу те од гади гледати,
„„Што си тако стара и нејака.""
Ал беседи свети Николаја:
„Ој бога ти, старино нејака,
„Ти хајд' иди твоме белом двору:
„Што су били девет милих сина,
„То ћеш наћи девет каменова,
„А што су ти девет милих снаха,
„То ћеш наћи девет мраморова,
„А што су ти девет унучади,
„То ћеш наћи девет змијичади."

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 75-76.