Благо цара Радована: О љубави (Глава 7)

Има одиста једно доба у људском животу, кад све подсећа на љубав; сунчан дан, тамна ноћ, бура и тишина, новац и музика, цвеће и хероизам, мек диван, облак у небу, мушица у ваздуху. Тако жена постане средиште свих других покрета срца, мисао мисли, циљ циљева. Срећа вреди само колико је срећа за њих двоје. Сиротиња је страшна само зато што тај човек не може да ту жену направи краљицом, или она њега императором. Религија вреди утолико уколико Бог помаже њихове састанке, и остварује њихове планове. Дворац на брегу вреди само ако је прикладан за њих двоје. Стари пријатељ, уколико је њихов протектор; а нови пријатељ уколико је безопасан. Смрт постоји уколико спасава од несрећне љубави и учини крај једном очајном разочарењу... Свегледамо кроз оно што волимо: пејзаж, кућу, пут, књигу, идеју. Ништа у љубави нема више цену само за себе, и све је мерено на један начин. Заљубљеници могу да живе на врх планине на једном стаблу, у дну шуме у једној пећини, насред мора на једној дасци. Зато је љубав најискључивије осећање колико је и нај-потпунији живот. Љубав све испуни и замени. Рађање љубави у души, то је више и лепше него рађање сунца на океану. Жене почну да љубе само онда кад су вољене, или бар кад мисле да су већ вољене. Иницијатива љубави увек долази од човека. Жена хоће више да буде вољена, него да сама воли; и више да је желе, него да је воле. Она не смо да прва не воли, него прва и не бира. Човек јој се може наоко и да допада, али је ретко да га прва заволи. Никад у љубави жена не улази инспирацијом као човек; кад год се крене у љубав, она је заведена, обманута или перветирана. Она се не даје него се подаје. Жена иде више за љубављу човековом, него за својом природом. Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни бољем и милијем. Ретко која жена виси о руци човека који је био одиста човек њеног укуса. Није томе узрок друштвени положај, због чега жена не бира мужа, него муж жену; него што је у природи жене да жељно подноси насиље и да га радо очекује, случај који је можда дубљи и од саме љубави. Падајући пред јаким, а не пред добрим и лепим, жена не разуме дух него вољу, ни лепоту него намеру. Човек је по природи насилник, а жена по природи иде на сусрет насиљу. Права жена никад не пољуби прва; прави тип жене све чека од човека; прву реч, први пољубац, прву жртву, први пример. Ретко кад жена прва кида са несрећном љубављу; али једном одвојена, прва заборавља, или се прва баци каменом на прошлост. - Свакако, заљубљена је жена увек жртва; заљубљен човек је увек победилац, или бар није жртва. Једна велика и несрећна љубав у животу једне жене од срца може да јој друштвени и интимни живот учини немогућим за цео век. Жена то инстинктивно осећа. Зато се жена често лако даје, али се лако не заљубљује. Жена верује да се сачувала од човека само кад зна да се није заљубила; зато је и много мање заљубљених жена на свету него што ико мисли. Бранећи од љубави, жена мисли да се одбранила и од човека. Жена добро зна да је слаба само кад воли. Никад жена и човек не воле једно друго истом мером; као да је природи било стало само да депонује негде извесну суму страсти без обзира да ли ће бити правилно подељена на њих двоје, различне по духу, по души, по темпераменту, по вољи. Има, уосталом један велики број људи који апсолутно и не знају за осећање љубави, и то кроз цео њихов живот; а има их који имају смисла за љубав, али јој не дају никакву особиту цену. Не стављајући љубав изнад свих других фактора живота, и жена је овде за такве људе само онолико важна колико је она њихов ортак у неком послу, или јатак у пљачки. - Човек никад не зна кад га жена воли. Он увек тражи да то сазна по спољним знацима, које, међутим, жена намерно изврће, јер је интрига њеног спола увек главни део њене љубави. Напраситост и насиље човеково је његова огромна беда, нарочито према финоћи и мирноћи жене која све сазнаје интуицијом и урођеном гипкошћу. Оваквом грубошћу људи покваре себи готове тријумфе. Људи не знају колико жена често воли, и онда кад најмање изгледа заљубљена; и колико често свирепо страда, и онда кад изгледа највећма расејана; и док седећи поред каквог другог човека, изгледа мрачни издајник. Жена се претвара и лаже, и кад љуби и кад не љуби. Хипокризија женина, ствар њеног спола, и средство њеног живота, постане тако често и њеном несрећом. Она се прва отрује отровима које је другом искувала, и посече ножима које је сама изоштрила. Човек, уопште, не познаје жене, јер је без интуиције, гломазан, самовољан, одвећ притиснут послом, и одвећ заузет другим људима. Затим, човек увек воли да верује у утиске ласкаве за његову сујету; и он љубав не анализира, јер се осећа јачим од жене, знајући да ће заповедати, верујући чак да ће и владати. Жена, напротив, зна да ће јој се заповедати, и одмах се ставља у положај одбране према тиранском инстинкту човековом. Жена брзо прозре човека, нарочито добро уочи његове слабе и зле стране; чак је и не интересују врлине којим он зрачи међу другим људима. Жена гледа у човеку противника и тирана, онда кад га највећма воли; зато никад не губи из вида његове слабости, којима се у тој борби она служи већма него својом снагом. То је лако јер се човек брзо покаже цео, нарочито као другар. Жена се, напротив, увек крије, и нема потребе за другарску интимност: ове су ствари чак главни случајеви његовог спола. - Човек о жени зна само оно што је сам измислио, и у што је сам он веровао. Одиста, у односима између човека и жене, жена је свагда супериорнија. Херодот прича да у Египту људи ткају платно код куће, а да су жене трговци у чаршији. Диодор из Сицилије каже да су у Египту људи потпуно робови жена.