Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 8)

Цицерон, који је био једини од античких мудраца, који је оставио своје мисли о старости, написао је своје мало дело да теши себе и свог друга Атика, јер су обојица били почели да старе. За старост каже да је тежа него брег Етна. Али додаје да су сва доба живота тако исто тегобна ако човек не зна да их искористи у части и срећи; јер човек не може наћи зло у том што се потчињава законима природе ако тражи срећу у врлшама. Ко је мудрац мора да иде за тим законима, иначе човек улази у борбу с природом, као што то раде гиганти. - Људи осеђају у старости да их напуштају уживања и пријатељи; али то се догађа и у младости ако су људи лоше ћуди и по души незадовољни животом. Само онај који живи за врлине, задобија кроз сва доба и уживања и пријатеље. За старост кажу и да носи болести и да нас она примиче смрти. Нарочито, она нас одалечује од посла. Али каквог посла? пита Цицерон. Свакако не од умног рада. На броду телесне радове раде млади и снажни, али на крми седи и старац, јер је увек снажан умом. А ово је важније: јер мудрост управља а тело само служи. Катон је одустао од ратовања које је била његова каријера, али је затим до краја живота заповедао сенату како да ради. Није служио више земљи мачем и кољем него саветима, опрезношћу и беседама. Да старост нема ова добра, не би постојао ни сенат; а у Спарти су ову прву државну службу поверавали старцима, који су били понос државе. — Цицерон наставља говорећи да није тачно ни то што кажу да се у старости губи памћење. Напротив, грчки филозофи су радили до последњег дана, а сабински старци су увек на послу при пољским пословима: орању, сејању, жетви, јер се без њих ништа не уради. Солон се хвали и стиховима својом старошћу, учећи сваки дан као да ће вечно живети. Многе су ствари у старости уцвелиле човека који је дуго живео. Али нас и у младости исто тако уцвели оно што је тужно. Не треба, каже даље Цицерон, одвећ ценити шагу младића, ни више него снагу бика, него уживати у оном што имамо. Непромишљеност младих људи уништавала је понекад и државе, а старци су их затим поново васкрсавали. Цецилије каже да старци који дуго живе, постану терет за други свет. Али Цицерон мисли, напротив, да свако тражи поуку од старих људи, а то значи да је старост увек активна и увек корисна. Сви племенити и умни старци су били окружени младим људима. Људска слабост, каже даље Цицерон, долази од људских порока, а не од људских година. Хомер пева Нестора с чијих је старачких уста још текао мед речитости и мудрости. Да је под Тројом било и десетак мудрих Нестора брже би била побеђена. Персијски цар Кир је у старости још себе сматрао младићем, а Катон је за себе говорио да ни у сенату ни на трибуни није осећао старост иако је имао осамдесет и четири године. Атлет Милон је у стадију трчао носећи вола на плећима, али нико не може поредити његову снагу са снагом Питагоре. Старци не треба да жале младост већма него што младићи жале детињство. Детињство је доба ватре, слабости, младост доба бујности, али старост је доба озбиљности. Велики прекор који чине старости, то је што се она мора одрећи сладострасти. Али треба, напротив, благословити старост која нас најзад спасе те тегобе младалачке што нас баца у све претераности. Издајства, револуције, подлости, браколомство, злочини, долазе од наше жеље за уживањима. Цицерон овде наводи мисли Архитаса из Тарента који одриче тако разузданим духовима да могу уопште бити способни за озбиљно размишљање. Старост ужива у стварима духа, а те су ствари највишег рода међу свима стварима. Старац у селу ужива у клијању и плођењу свог семена, и та старост земљорадника је најблажа од евих старости. - Наравно, каже даље Цицерон, да се не можемо поносити старошћу него само делима свог дугог живота. Ипак су Спартанци поштовали старце због старости. У Атини је један старац ушао у театар, а како се нико није дизао да му уступи своје место, то су учинили амбасадори из Спарте који су се ту нашли тог дана, и којим је публика атинска за ту пажњу живо пљескала. И међу римским аугурима се на скупштини даје прва реч најстаријем, што вреди више, вели Цицерон, него све сласти младалачке. - Ни пороци стараца не долазе од њиховог темперамента. Старци верују да су напуштени, презрени, изиграни, и због тог су увређени; али такав није случај умних стараца. Живот старца је краћи него живот младића; али зато млади људи више болују и теже се излече него старци. Уосталом, човечји живот је уопште тако кратак, да га не вреди премеравати, каже Цицерон. Млад умире с болом и ужасом, а старост се гаси неосетно, што значи једно добро. Нарочито не треба жалити оног који умре да би затим ушао у бесмртност. Овако је писао Цицерон да би себе тешио. Нарочито се храбрио бесмртношћу душе, у коју су веровали и Сократ и Ксенофонт. Он завршује са жељом за све људе да дочекају старост како би и сами увидели колико су његове тврдње основане. Треба овде додати да сам Цицерон није доживео праву старост, јер је удаљен тек што је био прешао шездесету. А здрав човек, и нарочито мудрац, у шездесетој години није старац него једва на прагу старости. Само болесни људи и људи мале памети у шездесетој не само да остаре него и облесаве. Плашљивци чак и не остаре него помру пре времена од страха. Хероји ако не погину, обично доживе дубоку старост. Старост је дакле, једва привилегија храбрих и мудрих, а то иде на њену велику част и понос. Несумњиво, старост је човекова несрећа; али је то и једина од свих несрећа коју сваки човек сам себи жели, и за коју моли Бога, и због које и ради. Нема никог ко не би желео да остари, и чак да доживи врло дубоку старост. Нема ни старца који икад искрено зажели да умре. Нико није извршио самоубиство само зато што је остарио. Има и стараца који најзад постану и задовољни својом судбином, и који, с извесним поносом за себе, жале своје другове из детињства што су попадали путем живота, не дочекавши њихове године. Има и људи који су остварили своје планове тек у својој старости, и зато се осећају блаженим што су успели да доживе било славу каквог свог јавног рада, било неку срећу своје породице. Старост, дакле, није несрећа. Несрећна је старост једино кад човек и самог себе преживи; а то је кад више не ствара, нити више учествује у животу.