Београд некад и сад/21
9.
ВУЧКО, ПРЕЂАШЊИ
MИЛАН: Слуга сам понизан.
НЕША: Господине Милане, ви сте моју Љубу искали, и ја немам што друго да кажем, него да будете срећни.
МИЛАН (пољуби га у руку): Моје ће једно највеће старање бити да се достојан покажем и вашег поверења и њене љубови.
НЕША: Ја кога сам год запитао, сваки је добру реч за вас реко, а и сам сам видио да сте честит и ваљан дечко, зато вам са свим срцем дајем моју кћер.
ЉУБА: Бáбо, ево ће да иде мајка.
НЕША: А што?
СТАНИЈА: Да идем.
НЕША: Куд ћеш пред весеље?
СТАНИЈА: Нека весеље без мене.
НЕША: Како би то било, да се таква брука гради?
СТАНИЈА: Не могу ти, синко, не Могу.
НЕША: А зашто не можеш?
СТАНИЈА: Кад неће да се чини свадба, не треба да гледам.
НЕША: Како се неће чинити свадба? Ја сам у мојој кући господар.
СТАНИЈА: Каква свадба, жене гологлаве, девојке у сватове, млада невеста без превез; без свирку, без обичаја; све наопако, све на моду.
НЕША: Сад што ћеш, како сви, тако ћемо и ми.
СТАНИЈА: Ама сви другојачије раде, само је овде тај покор.
НЕША: Е, па и ми смо овде.
СТАНИЈА: Ја нисам, ја идем у мој вилајет.
НЕША: Ама немој да ми градиш бруку.
СТАНИЈА: Ја видим, код вас је све брука, па добро. Ајде да ми тражиш кола.
НЕША: Немој, побогу, што ћу рећи кад ме запитају људи?
СТАНИЈА: Кажи: моја је мајка проста, луда; не уме моду, неће да седи гологлава, па је отишла, да не срамоти свадбу.
НЕША: Ти остави друге, нека чине како оћеду, а ти по твом обичају.
СТАНИЈА: Јес’ да кажу твоји гости: каква је то матора! Пи! Ала је безобразна, неће да једе сас леву руку, неће да скине мараму, и да вата момка под руку.
НЕША (смеје се): Не бој се, мајка, нису све таке, као ови пролетарчићи, имаћеш ти доста твога друштва.
СТАНИЈА: Имала сам пре двадесет и осам година, а сад?
НЕША: Е, па нису све помрле, фала Богу, а нису се све ни покондириле, као ови полетарци. Наћи ћеш доста нашега реда.
СТАНИЈА: Па Београд јошт није сасвим потонуо.
НЕША: Фала Богу, дојњи крај јошт је читав.
СТАНИЈА: Ајде да останем док не пројде свадба. После двадесет и осам година, ако дојдем, знам да га нећу најти.
(Сви се смеју, завјеса пада.)
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|