[Београде, мој големи јаде]
Београде, мој големи јаде,
Црна те је змија обавила,
Глава вој је на Стамбол капије,
А реп вој је на Дунав ћуприје.
То не била грозна змијетина, 5
Но то била страшна Турчетина,
Турчетина, црни јаничари,
Што су српску рају робували,
Мушку децу српску испоклали,
Старе мајке што су расцвелили, 10
Миле сестре што су пофаћали.
Сестре цвиле к’о гује у огањ:
— Где сте, браћо, да нас одбраиите
А из гору нешто изговара:
— Утиш’те се, наше сестре миле, 15
Нема браћа да вас одговору,
Јер су Турци браћу погубили.
Оне цвиле као љуте гује:
— Нека, нека, биће осветника!
