Бајо Пивљанин и кнез Драганић
Подиже се паша од Требиња,
од Требиња и од Корјенића;
ето паше на поље Граово
и бијели чадор разапео,
насред поља код Никољске цркве, 5
па отоле ситне књиге пише
на кнезове своје одабране,
да му носе гроше и 'араче.
Сви кнежеви њему долазили,
ал’ му нема кнеза најбољега 10
од Вилуса Драганића Павла.
Мало било, дуго не трајало,
док и кнеже Драганићу дође.
Сви се Турци мало помакоше,
Драганићу мјесто начинише. 15
Сједе кнеже паши уз кољено.
Тад говори паша од Требиња:
“Ја сам чуо, Драганићу кнеже,
ја сам чуо, нијесам видио,
да ти имаш на Вилусе равне, 20
имаш, кнеже, пребијелу кулу,
више куле богомољу цркву
а под кулом зелену ливаду”.
А вели му Драганићу кнеже:
“Истина је пашо, господаре!” 25
А говори паша од Требиња:
“Је л' истина, Драганићу кнеже,
да ти имаш педесет волова,
још толико на изору, кнеже?”
“Истина је, пашо, господаре”. 30
Јопет паша кнезу говораше:
“Је л' истина, Драганићу кнеже,
да ти имаш пет стотин' овнова,
још толико на кесиму, кнеже?”
“Истина је, пашо, господаре”. 35
“Је л' истина, Драганићу кнеже,
да ти имаш 'ћерку Анђелију,
Анђелију твоју јединицу?”
“Истина је, пашо, господаре”.
Говори му паша од Требиња: 40
“Ја сам чуо, Драганићу кнеже,
да се твоја 'ћерка огласила
да јој пара на далеко нема.
Ако јесте дај ми Анђелију
Анђелију мени за љубовцу, 45
да будемо главни пријатељи,
да додимо један код другога,
а питамо један за другога,
а ни теби криво бити неће:
ја ћу тебе 'алалити, кнеже, 50
да не даваш царева 'арача,
још на рају ршум учинити,
да ти гради ћемерли-дворове
поред цркве на Вилусе равне,
ил' ти воља у Требињу граду”. 55
Проговара Драганићу кнеже:
“Господару, пашо од Требиња,
фала теби на твојој ријечи,
на ријечи и твојој понуди,
ал' од тога ништа бит' не море 60
јер ми вјера моја не подноси
да дам шћерку за некрштењака,
на ме ће се Господ насрдити
и народна растоварит' клетва”.
Насмија се паша од Требиња, 65
па оваку кнезу одговори:
“Ајд' не лудуј, Драганићу кнеже!
Ко ће знати, ко ли погодити,
која ј' вјера Богу најмилија.
Ми клањамо, а ви се крстите 70
наш је петак, а ваша неђеља,
ми постимо, а и ви постите,
добри Алах-слава нека му је,
све то знаде, па се не противи;
за њега је свака вјера добра, 75
само кад се од срца вјерује”.
Мучно бјеше Драгинићу кнезу,
што не може пашу одвратити,
па на другу разговор окрену:
"Господару, пашо од Требиња, 80
макар било све како ми кажеш,
ал' ти шћерку поклонит' не смијем,
јере ми је 'ћерка испрошена
испрошена и прстенована
за јунака од Пађена Лима, 85
за Бајова Богом побратима;
па кад бих ти шћерку обећао,
Бајо би ми кућу ископао”.
А кад зачу паша од Требиња,
то је паши врло криво било, 90
па на кнеза очи исколачи,
одиста га посјећи 'оћаше,
ал’ се Турчин брзо повратио,
па медено кнезу говорио:
“Кад је тако, Драганићу кнеже, 95
ја ћу писат' од Пађена Лиму
у Перасту граду латинскоме,
казаћу му што је и како је;
још ћу њега замолити дивно,
да он дође у поље Граово 100
у неђељу која прва дође,
а ти ајде у Вилусе равне,
па доведи шћерку Анђелију,
доведи је у прву неђељу,
нека види и мене и Лима, 105
па нек бира кога јој је драго;
ког избере, сретан нека јој је!”
Драганићу мило не бијаше,
ал' му друге бити не могаше
већ појаха дебела дорина, 110
па одјаха на Вилусе равне
све мислећи што ће и како ће.
Све мислио, добро не смислио:
Ако цура одабере Лима
паша ће га резил учинити 115
и његову кућу помрзити:
још ће паша и то помислити
да је отац шћерку научио,
да одбере од Пађена Лима;
а ако ли пашу одабере, 120
Лимо ће се осветити грдно,
а и он ће исто помислити
да је отац шћерку научио,
да избере пашу од Требиња.
Зло од паше, још горе од Лима. 125
Још у себи кнеже говораше:
“Камо среће, моја Анђелијо,
да те никад ни имао нисам!”
Што рекао паша од Требиња,
што рекао, одмах учинио, 130
па је Лиму књигу направио,
и Перасту граду оправио
и у књизи Лима поздравио,
како 'но је с кнезом говорио;
још му своју тврду вјеру дао, 135
да с' не боји никакве преваре.
А кад Лимо књигу проучио,
он дозива Баја побратима,
те и њему књигу проучио.
Кад је Бајо књигу проучио, 140
он подвикну тридесет 'ајдука.
Припасаше свијетло оружје,
па на добре коње усједоше,
пријеђоше рисанске стрмине
Дврсно поље и Стрека(о)ницу. 145
Кад су тврду Стреканицу прешли,
одјахаше, коње оставише,
па дођоше Бобовој Улици
на измаку поља Граовскога,
окле им се дало погледати 150
и виђети пашино шаторје
по широком пољу Граовскоме.
Тад дружину Бајо сјетовао:
“Браћо моја, тридесет 'ајдука,
када мркне и ноћ црна дође, 155
покрај поља шанце уватимо;
ма у поље улазит’ немојмо,
да нас не би опколили Турци,
већ ако нам до невоље дође,
да моремо лако умакнути; 160
још се браћо, добро заклоните,
да нас не би опазили Турци!
А ти, Лимо, добар побратиме,
узми коња кога ти је драго,
па кад сјутра бијел дан осване, 165
дан осване и огране сунце,
јаши право паши до чадора,
ма са коња немој одја'иват',
нит' с Турцима кавгу заметати,
већ ако ти до невоље дође, 170
одма бјежи низ поље Граово,
не би ли ти Бог и срећа дала
да измамиш из равнине Турке”.
Кад освану и неђеља света,
поранио од Пађена Лимо, 175
појахао Бајова ђогина,
с дружином се дивно ижљубио,
ижљубио и два и три пута,
па отиште пољем Граовскијем,
док на турску нагазио стражу; 180
ма га стража одма' пропуштила
пропуштила, па га допратила
до чадора паше требињскога.
Кад га виђе паша од Требиња,
овако је говорио Лиму: 185
“Добро дош'о, Бајов побратиме!
А ђе ти је 'арамбаша Бајо?
Ајде сјаши са коња ђогина,
ајде сјаши, каву да пијемо!”
А Лимо му с коња одговара: 190
“Здраво био, пашо од Требиња!
Што ме питаш за 'ајдука Баја,
Бајо се је тешко разболио,
на мору га лијече 'ећими.
Што ме нудиш каву да пијемо, 195
ја је пити нисам научио;
кад би било приморскога вина,
ја бих сјао да се напијемо,
јер сам га се много зажелио!”
А паша му на то проговара: 200
“Како можеш о вину зборити,
кад ти знадеш да нама Турцима,
вјера права не да пити вина?”
На то Лимо паши одговори:
"Господару, пашо од Требиња, 205
немам каде дуго говорити,
него морам што прије 'итати
пут мојега питомог Приморја,
е да бих се вина напојио;
него пашо, драги господаре, 210
ево мене по твојој ријечи,
ево мене, а ето ђевојке,
па нек бира кога јој је драго,
нека бира, нека нас насули
па идимо сваки својим путем”. 215
Тад на слуге паша подвикнуо.
Одмах слуге ћилим изнијеше,
по ћилиму дукате просуше,
сјајан бисер и драго камење.
Још Лимуну паша проговара: 220
“Вади, Лимо, даре за ђевојку!
Чије даре прихвати ђевојка,
његова је и сретна му била!”
А кад Лимо благо сагледао,
грдно се је препануо Лимо, 225
јер у њега ништа не бијаше
сем у шпагу четири дуката;
руку врже, извади дукате.
Надаше се Лимо од Пађена,
да га цура неће оставити, 230
него да ће ријеч одржати;
још на цуру мило погледује,
погледује, па јој намигује.
Ал' залуду, мио побратиме,
јер ђевојка Лима оставила 235
и пашине даре прихватила,
још овако цура говорила:
“Волим пашу за неђељу дана,
него Лима довијека свога!”
А кад виђе од Пађена Лимо 240
у јунаку срце узиграло,
ма гаирет своме срцу дао,
те ђевојци вако говорио:
“Анђелијо, моја заручнице,
заручнице, ал' несуђенице, 245
пружи мени твоју десну руку,
да ја скинем прво обиљежје!”
Превари се, уједе је гуја,
те му десну попружила руку.
Ману сабљом од Пађена Лимо, 250
осјече јој до рамена руку,
па је баци паши у криоце:
“Ето теби руке и ђевојке,
ето ти је и сретна ти била!”
Па ободе делију ђогина, 255
ободе га пољем широкијем.
Прву стражу сабљом пресјекао,
а другога коњем прегазио.
За Лимом се натиснули Турци,
Ками мајци, ухватит' га неће! 260
Лети ђогат ка' на гори вила,
а за њиме 'алакају Турци.
Ма ни Бајо не сједи залуду,
већ кад ближе намамише Турке,
на дружину своју подвикнуо. 265
Џевердаре танке опалише,
па за голе сабље приватише,
а 'ајдучке пјесме запјеваше,
не би рек'о тридесет 'ајдука
него да је пунана 'иљада. 270
Јадни Турци плећи окренуше
јаучући пољем зеленијем.
А кад виђе паша од Требиња
он се дуго нешће премишљати,
већ појаха ата дебелога, 275
па побјеже пољем зеленијем,
а за њиме дружина остала.
Бјежи паша пољем Граовскијем,
да се хвали булам' по Требињу,
како 'но је с Бајом ратовао 280
и отео Лиму заручницу.
Мртву Анђу паша оставио
насред равна поља Граовскога.
Кнез утече на Вилусе равне.
На кнеза се Бајо насрдио, 285
јер се Бајо тврдо увјерио
да је кнеже шћерку научио
да не узме од Пађена Лима;
па је ноћно чету проводио,
Драганићу кнезу ударио, 290
и кнежеву кулу запалио,
запалио па их разурио,
да им стана на Вилусе нема.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
