Бадњи-дан у туђини

Бадњи-дан у туђини Писац: Јован Грчић Миленко

Звездо моја на висини
Што те чува месец млади,
Ти завичај драг ми видиш,
О, па реци шта ми ради
Кућа моја у даљини?
Јел’ унео божић бата
И у моју кућу злата,
Скромна злата, радост коју,
Да утеши дом сиротан
И старицу мајку моју?
Па реци ми, звездо мила,
Је л’ на дому све ми здраво?
Реци шта ми братац ради?
Шта л’ удова сејка моја
Са четворо сирочади?...
Зову л’ деца ујка свога
Да им дође из даљине,
Да »Рождество« мило чује
И божићње песме њине?
Ох, чуо би ујко радо!
Једанајсти год је ово
Како није на свом дому
Са својима божићов’o!
У туђинском даљном крају
Затиц’о га бадњи дане,
И жалосно подсећ’о га
На све знанце миловане...
... Па и данас срце, ево,
У завичај свој би хтело;
Ох, даљно предалека,
Заман жуди срце врело!
Тад пред жељним оком мојим
Радбина се мила буди,
А божићну красну славу
Тек као кроз сан срце туби.
Тек као кроз сан свег се сећам
Што ме негда радовало,
Па ме жао што и сада
Нисам ’нако дете мало.
Чини ми се — у спомену —
К’о да видим себе сама,
Како божић забавља ме
Са детињским забавама...
К’о да видим избу малу
Гдено слушах негда бајке,
Па к’о жижак да ми пуцка
Пред иконом богомајке.
К’о да чујем себе сама
Где пијутем: »слатка мамо,
Де још мало проспи сламе,
Да се боље ваљушкамо«.
Па и бадњак к’о да видим,
Где га с вином моји гасе;
А с улице к’о да чујем
Вертепаша јасне гласе.
К’о да видим цело село,
Куће где му с брда вире,
Па кроз окна осветљена
Како жишци у ноћ жмире.
К’о да видим снежак деб’о,
На кровове што је пао,
И да чујем фиjук ветра
Што се шором затрчао,
Затрчао цркви танкој,
Спрам месеца што се блиста,
Где ће сутра да запоје
Правоверни славу Христа!...
...Све то кроз сан к’о да видим!
Драг ми тада божић био!
А гле, данас, у туђини,
Жалосно ме оборио.
На срце ми туге пале.
Чело муте многи јади.
А мајчине руке нема
Умиљато да га глади.
Никог нема да ме пита
Како божић божићујем,
О, па барем — на утеху —
О својима што да чујем!
Да л’ бар они не тугују,
Но радошћу срца снаже.
Али ко ће да извести?
Али ко ће да ми каже??
— — — — — — — — — —
— — — — — — — — — —
Ко?
Звездо моја на висини
Што те чува месец млади,
Ти завичај драг ми видиш,
Ти ми реци шта ми ради
Кућа моја у даљини?
Је л’ унео божић бата
И у моју кућу злата,
Скромна злата, радост коју,
Да утеши дом сиротан
И старицу мајку моју?
О, реци ми, звездо мила!
Дај ми с неба верна знака:
Ако срећно божић славе,
А ти проспи небом зрака;
Но је л’ туга данас с њима,
Славе л’ славу у јадима,
Ти задршћи...
Тужно плани...
Сажали ме...
Па изда’ни...
— — — — — — — — — —
— — — — — — — — — —
Аох, око, да л’ ме вараш?
Аох, срце, што удараш?
Аох, звездо, доста, доста:
На небу се ти не красиш!
На мом дому среће нема,
Јер ти ми се, ето, гасиш...
Тужно гасиш...

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 221-225

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.