Аутобиографија/СРПСКИ ЈЕЗИК
| ◄ ХРИШЋАНСКА НАУКА | СРПСКИ ЈЕЗИК | ИСТОРИЈА ► |
СРПСКИ ЈЕЗИК
— Беше ли ти оно магаре што ни прошлога пута не знађаше лекцију?
— Јест, ја сам тај! — одговарам ја усхићен задовољством што ме се професор тако добро сећа.
— А нађох ли ја канда, на твоме писменоме задатку, ону мастиљаву мрљу коју ви, ђаци, крмачом називате?
— Да, да! — тврдим ја, сав усхићен што ме се професор тако добро сећа.
— Ја тада рекох теби, ако будеш био и даље тако немарљив и небрижљив, да ћу те казнити.
Ја и то потврђујем, али без усхићења, а он узима писаљку и мени „буде био“ бележи јединицу и упућује ме, једном чисто граматичком реченицом, да клечим иза табле.
— Остаћеш клечећи до краја овога часа, учећи за то време склањање заменице себе или се. Будеш ли био кадар научити то склањање, јавићеш ми се и исправићу ти белешку а даљу казну опростити.
Како ни до краја часа нисам „будем био“ научио то проклето склањање, остао сам на коленима све док није закуцало звонце.
То склањање нам је задавало нарочите главобоље. Сећам се, нпр., мојих мука да научим пети падеж од именице пас. Сви остали падежи ишли су којекако, али пети падеж једнине (покојни звателни) никако ми није ушао у главу, нити сам умео да га погодим.
И не само мени, већ и свима у мојој околини, задао је тај падеж главобољу. Мој најстарији брат, који је већ био у старијим разредима, изгледа да се провукао и није у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат ми рече да је од именице пас пети падеж: куче. Отац ми није умео казати ништа, пошто граматика нема никакве везе са трговином, већ изгледа да ту чак важи правило: што мање граматике то више зараде.
Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио да се петим падежом зове, и он ми рече:
— Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц! а кад га терам, ја му кажем: шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж!
Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на вечери код нас, верујући необично у његову ученост, па се и он збунио и није умео да ме научи.
— Пети падеж, пети падеж! — узе да замуцкује прота, бринући се да пред мојом породицом сачува ауторитет учена човека. — Па колико падежа ви учите?
— Седам.
— Седам? — зграну се прота. — Е, то је много, то је баш много!
— Много! — уздишем и ја.
— Ја не знам само — окреће се прота мојим родитељима — што ће им толики падежи. То је просто професорски бес. Узмите само једна Немачка, колико је то пространа и силна царевина, па нема више него четири падежа; па онда Француска, па Енглеска, све велике и моћне државе, па немају више него четири падежа. А шта смо ми, једна тако рећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру?
Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред професором нису могле ништа помоћи. Он је одлучно тражио од мене да му кажем пети падеж од именице пас, чему сам се ја одлучно одупрео једним бескрајним ћутањем, једном од оних мојих особина којом сам се врло често у школи одликовао.
А колико је овај професор имао пик баш на падеже, показаће и случај некога Станоја Стамболића. Једно поподне, за време великога поста, он диже руку и замоли:
— Молим, господине, да идем у авлији.
— Реци, Стамболићу, ту реченицу правилно, па ћу те пустити, — одговори му професор.
Стамболић се збуни, узврда се, па очајно понови:
— Молим, господине, да идем у авлији!
— Реци правилно, па ћу те пустити.
Стамболић поче да се зноји и превија, које због падежа а које због невоље ради које је молио да изађе. Шапћу му другови и добацују, а Стамболић се ознојио, поцрвенио, дигао једну ногу и увио је око друге, па најзад, кад дочу реч коју су другови добацивали, он дрекну:
— У авлију!
— Тако, сад је правилно, сад можеш ићи! — вели професор.
— Е, сад је доцкан! — одговара Стамболић, сав опуштен и отромбољен.
А нису то само падежи са којима смо се борили. Било је у граматици и пуно других кукица и јексера и, ако не пазиш довољно, могао си се сваки час не само огребати већ и набости.
Има, на пример, речи које су тако каприциозне и превртљиве као хистерична жена; јављају се у свима могућим тоалетама. Ово није случајно упоређење, јер сам ја, учећи граматику, запазио да ова наука има много женских особина или, ако хоћете, жене имају много граматичких особина. Не мислим ја на неодређени и заповедни глаголски начин, за који би се могло рећи да је искључиво женски начин, али мислим на оно што се око сваке жене, као око именице у гра матици, врзма по један члан, по коме можеш познати ког је пола жена, а мислим и на то што и жене, као и именице у граматици, увек имају наставак и што тај наставак врло радо мењају при сваком новом падежу.
Има међу речима и таквих које се појављују, à la Fregollі, у свима могућим облицима. Изађе професор на таблу и напише реч црно, па онда почне да развија неку математичку формулу, пратећи је неразумљивим објашњењима: „Старословенско он пред муклим јус претвара се у новословенско... итд.“ или: Јус се претвара у цис, цис се претвара у бис итд...“, и на крају крајева реч црно сад гласи: бело.
Сећам се једнога предавања из историје Срба, које је професор овако завршио: „У бици на Велбужду 1330. године, у којој је погинуо бугарски цар Михајло, одликовао се нарочито млади српски краљ Душан. Град Велбужд, где се та битка десила, данас се зове Ћустендил. Како је од речи Велбужд постала реч Ћустендил, то историја не уме да објасни, али је граматика кадра и то оојаснити“.
Професори у том погледу иду тако далеко да су они већ пре Воронцова кадри били претворити петла у кокошку, и обратно, и онда никако чудо није што сам ја, као и многи моји другови, враћао се са табле где сам говорио лекцију са уверењем да сам добио четворку, а она се — јус у он, он у дебело јер, дебело јер у танко јер — на крају тромесечја претворила у двојку.
Колико су нам јада задавале те превртљиве речи у граматици, толико још више и разни знаци, који су, изгледа, зато измишљени да направе што већу збрку. Тачке, запете, питања, дивљења и још читава гомила разних знакова, које је грешни ђак морао знати где да постави, без обавезе да их и доцније; у животу, употребљава. Ја и данас познајем једног чиновника који је учио граматику кад и ја, и који ми се жали да га она само буни у животу.
— Узми, молим те, само оне знаке, — жалио ми се он. — Ја сам пре писао, писао, писао, па нанижем речи као женски тепелук. Па ето, молим те, сам реци, да л' би на женском тепелуку лепо стајале тачке и запете? Разумем још знак дивљења, то се још и може употребити. Кад год пишем неком старијем по чину од себе, ја метнем знак дивљења. Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај фразе: „Ти си магарац!“ Е па зар то не значи компромитовати не само тај знак већ и целу граматику, јер ако је ко магарац, он не мора бити баш граматички магарац.
А познат је и онај случај где командиру једне пограничне чете враћа командант рапорт да стави тачке и запете, јер је овако написан рапорт потпуно неразумљив, тако да се никако није могло разабрати да ли је у пограничном сукобу, који се десио, погинуо шеф кријумчарске банде или је погинуо сам командир који рапорт подноси: Командир, који се никад у животу није дружио са тачкама и запетама и, могло би се рећи, био чак и њихов противник, дошао је овим командантовим захтевом у велику забуну. Њему би много лакше било водити целу ноћ борбу са двадесет и пет пограничних бандита но разместити у своме рапорту толики број тачака и запета. Да се извуче из тешке ситуације а и да одговори захтеву командантову, он преви један чист табак хартије и на њему исписа десет тачака и петнаест запета, придружи то своме рапорту и врати га команданту с молбом да командант, својом наредбом, изврши распоред приложених тачака и запета и сваку од њих упути одговарајућој јединици, додајући још и молбу да командант тачке и запете које би претекле, те остале неупотребљене, надлежно расходује.
Ја не могу да разумем зашто су нам те тачке и запете правиле толике неприлике, кад се врло добро сећам да нам је професор необично јасно објаснио њихову употребу. Овако нам је говорио:
— Један железнички воз, на пример, има да прође пут од Београда до Ниша. Лепо. Кад изведе тај пут, тј. кад стигне у Ниш, он је онда свршио оно што је хтео; његова је мисао била да отпутује из Београда у Ниш и он је ту мисао испунио. А једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и не иде даље, а то значи, и на крају реченице треба казати: стани, не даље! Е, то „стани и не даље“ бележи се тачком. На крају реченице, дакле, бележи се тачка. Да, али воз не може да потегне из Београда па право у Ниш а да се нигде успут не заустави, јер то је врло дуг пут. Има успут да се укрсти с другим возовима, па мора машина узети воду, па се мора негде уставити да сиђу путници и да нове прими, да се штогод истовари или утовари. Мора се, дакле, воз зауставити гдегде дуже а гдегде краће, колико само да искочи или ускочи путник. Зато, видите, на путу има већих и мањих станица, такозваних постаја. Свака таква велика станица, где се рецимо укрштају возови, где има и ресторација, те се путник може и поткрепити, то вам је тачка и запета, а постаје, где се воз заустави само за тренутак, то су вам запете. Дакле, једна велика реченица може бити састављена из више мањих реченица, од којих је свака одвојена тачком и запетом, као што у једној реченици може бити више или мање запета, код којих се предахне. Је ли вам сад јасно?
Разуме се да смо сви казали да нам је јасно, иако сад тек нисмо ништа разумели, јер смо после професоровог објашњења водили међ' собом овакве разговоре:
— Да ли она нишка тачка, сасвим на крају пута, мора бити крупнија од младеновачке и ћупријске? — питао је Живко Јањић.
— А да ли тамо где је тачка и запета можеш да ручаш супу, говеђину и печење или имаш времена само да поједеш перецу? — домишљао се Стева Радојчић.
— Е па добро, ако се тамо где је тачка и запета укрштају возови, то и онај други воз има своју тачку и запету и онда ту се сретну две тачке и две запете, од нашег и оног другог воза! — резоновао је Јовица Станковић.
Знак дивљења и знак питања професор нам је са мање тешкоћа објаснио, али смо доцније, у животу, видели да то објашњење није тачно. По професору, на пример, знак питања би требало увек ставити на крају упитне реченице, док у животу знак питања се може ставити иза речи: поштење, љубав, родољубље, племенитост, доброчинство, верност, пријатељство итд., па биле те речи у средини или на крају реченице. Или, ако хоћете, знак питања у животу можете ставити свуд где вам је воља и, верујте, увек ће бити на своме месту. Почев од рођења па све до смрти, свакој појави у животу човечјем пристаје знак питања.
Што се тиче знака дивљења, он је у животу највише у употреби на прокламацијама, партијским зборовима и при изјавама љубави, па зато смо његово значење врло лако схватили.
Две тачке, као граматички знак, научили смо тек кад смо почели учити физику, јер се цела та наука састоји из разних а, б, в. Свако правило, свака дефиниција, има своје а, б, в. Стане професор на катедру па изговори правило: тако и тако, тако и тако, па онда дода: према томе: а) то и то; б) то и то И в) то и то. Тако смо некако ухватили да после онога „према томе“ треба увек ставити две тачке.
Тачка и запета је неки хермафродитски знак, који није ни тачка а није ни запета. Можеш га метнути где год ти је воља, ништа не мења ствар. Један од мојих другова, неки Илија Сушић, стављао је при потпису тачку и запету на крају презимена и, да видите, врло је лепо стајала и ту.
Више тачака је знак који означава незавршену мисао. Није нам никако ишло у главу како може бити незавршених мисли; кад си је већ почео, заврши је. Да смо питали професора, он би нам вероватно рекао:
— Пође Воз из Београда за Ниш, али код Сталаћа се деси судар возова, три мртва и једанаест рањених, и воз не може да настави пут. То је ето несвршена мисао и ту дође неколико тачака!
А таквих изненађења, као што је судар возова, има често у животу, те према томе знак више тачака одиста може да буде врло користан. Тако, на пример, лопов завуче руке у туђу касу а наиђе изненада полиција; то је онда одиста недовршена мисао, која се означава са неколико тачака... Па онда, дечко изјављује љубав својој колегиници, студенткињи, иза капије и при првом загрљају наиђе њен отац. И то је недовршена мисао, која се означава са неколико тачака.... Или увуче се господин код младе жене кад јој муж није код куће и таман млада госпођа села у крило разнеженоме љубавнику, а неочекивано наилази муж. И ту је мисао недовршена и та се реченица у животу свршава са неколико тачака, а гдекад можда и са неколико удивителних.
Ето, то је знање које смо о знацима изнели из школе и допунили га у животу.
Али, да би нам дали прилике да нам ти знаци зададу што већу главобољу, професори су, осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да би се навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке.
Ти стилистички задаци, који тако често служе професорима као забава, да би се измеђ' часова, у професорској канцеларији, слатко смејали, обично су слични по стилу љубавним писмима која оџачари пишу куварицама, молбама које пиљари пишу општинама и рапортима које ноћне патролџије подносе командама. И професори српскога језика можда баш зато задају врло често такве задатке како би што више употпунили своје колекције ђачких глупости. А да би те глупости биле што дебље, да би се професори што слађе смејали, они обично задају такве писмене задатке на које многи од њих не би умели ни сами одговорити. Сећам се само колико нам је невоља донео писмени задатак: „Испеци па реци!“ Професор је просто, завршавајући час, рекао: Децо, писмени задатак за идућу недељу: „Испеци па реци!“ што нам је било тако исто јасно као да нам је казао: Децо, за идућу недељу писмени задатак: „Бифуркација Патагонаца у односу према осцилацији Ескима“.
Питао сам старијега брата, који је замакао већ у школи, шта је то „испеци па реци“, али ми ни он није умео објаснити. Вели:
— Реч може бити печена, може и кувана, може пржена, а може и похована.
Можете мислити већ како су гласили ти писмени задаци на тему „Испеци па реци“. Неки Живко Средојевић написао је цео писмени задатак у неколико речи. Тај је задатак гласио:
— Најздравија је реч кад је печена и онај се може сматрати за мудра који говори само печене речи!
Други опет, неки Сима Јагодић, — ко зна где се инспирисао том философијом — овако је решио задатак:
— Реч не треба извадити из уста све док не буде сасвим печена. А реч може да се испече ако се загреје столица код куће, па се на тој столици седи све док се не испече реч и за то време се учи српска граматика, као најважнији предмет, пошто без језика човек не може живети!
Трећи опет, неки Остоја Поповић, син сеоског свештеника, овако је народски објаснио ствар:
— Све што улази у уста треба да буде печено. Тако у уста улази погача, па улази ракија, па улази јагње са ражња, и зато и све што излази из уста треба да буде печено. Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена!
Други пут опет професор би нам задао тему: „Познај самога себе!“ На ту тему сећам се само једног одговора, који је гласио:
— Кад човек нема прилике да позна кога другога, није рђаво, од дугога времена, да позна самога себе. Најлакше човек може познати само га себе на огледалу. Ако је добро огледало, човек може том приликом да види своје добре стране, а ако је рђаво огледало, човек може да види своје рђаве стране!
Ја на ту тему: „Познај самога себе!“ нисам поднео никакав одговор, јер нисам умео да га нађем. Како тада тако, ево, све до данас ја на ту тему не умем да нађем одговор.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|