Архиепископ Арсеније

(1233—1263; † 28 октобра 1266)

Кад се св. Сава решио да напусти архиепископски престо, изабрао је себи за наследника свога ученика, јеромонаха Арсенија. Арсеније је после тога седео на архиепископском престолу и управљао српском црквом пуних тридесет година. Човек, кога је св. Сава изабрао међу, без сумње многобројним, кандидатима, да баш њему повери, у онако тешким приликама, управу српском црквом, морао је, сем Савина поверења, имати посебних способности и особитих врлина.

На жалост, ми врло мало знамо о човеку, који је тридесет година управљао нашом црквом у доба великих промена, у доба када је требало изградити, разрадити и утврдити организацију српске православие цркве, како јој је поставио темељ велики њен оснивач и организатор св. Сава.

*

Арсенијево светачко Житије написао је, више од педесет година после његове смрти, архиепископ Данило II,^[1] али је у њему врло мало података за Арсенијеву биографију, а о Арсенијевом раду у доба када је управљао српском црквом нема никаквих факата. Највише и најопширније прича Данило у Арсенијевој биографији о чудима, која су у вези са Арсенијем. Оскудица података у Арсенијевој биографији пада особито у очи, јер размак времена од Арсенијеве смрти и доба када је Данило писао његову биографију није тако велики (нешто преко педесет година), да би се за то време изгубили и затурили сви трагови о његовом животу, и да би се, у доба када су се традиције, особито у цркви, одржавале врло дуго свеже и живе, заборавило све што је архиепископ Арсеније радио и урадио за тридесет година своје управе српском црквом. Данило је могао о Арсенију и његовом раду добити података, особито у својим млађим годинама, чак од људи, који су Арсенија лично знали и с њим радили, јер архиепископ Данило се морао родити највише неколико година после Арсенијеве смрти. Стога је чудна Данилова напомена, да му је било „провазвештено житије јего од некоторих богобојазњивих муж, слишавших о сем преосвештенем“.^[2] Та је Данилова изјава тим чудноватија, што је Данило Арсенијеву биографију писао у Србији,^[3] а не у Светој Гори, и што је Арсеније у то доба већ уживао велико поштовање у народу.

Сем Данилове биографије, има о Арсенију нешто података у Савиним биографијама од Доментијана и Теодосија, затим у неколико савремених записа, у једној повељи, у неким познијим изворима, и, особито, у службама, од којих је бар једна без сумње рано састављена.^[4]

I

Арсеније је био родом вероватно из Колубаре или из Мачве (ти су се крајеви у 13 веку звали Сремом).^[5] Родитељи Арсенијеви били су, изгледа, угледни и богати људи, а имали су, сем њега, по свој прилици још деце.8 Арсеније је рано заволео монашки живот и још млад се закалуђерио, свакако у неком манастиру свога краја.

Слава архиепископа Саве разнела се била у то доба по свима српским земљама, и ван немањићке државе. Гласови о њему, његовом раду и његовом светом животу допрли су и у манастир, у коме је живео млади калуђер Арсеније. И ту се бег сумње са дивљењем говорило о човеку, који је оставио влада- лачке дворове да се сасвим посвети вери и цркви, који је имао толико успеха у своме раду и о чијем су се светом животу причале приче и шириле легенде, — и млади Арсеније је зажелео да види тог великог и светог човека, и да под његовом заштитом и по његовим упутствима настави и усаврши свој живот, посвећен Богу и молитви. И тако је Арсеније једнога дана оставио свој манастир у Посавини, и кренуо се у Жичу, да потражи архиепископа Саву.

Кад је Арсеније стигао у Жичу, нашао је тамо, прича Данило, једнога монаха и замолио га, да га пријави архиепископу и да га обавести, одакле је и како је и зашто је дошао у Жичу. Арсеније је молио монаха, да каже Сави, како је слушао о њему и

Сава је одмах примио Арсенија и питао га је: Одакле је и због чега је дошао, а Арсеније му је одговорио, да је чуо да Сава свакога ко му дође радо прима и да га поучава, па га је замолио, да и њега прими.

Видећи такву љубав и оданост вери и њему лично, архиепископ Сава је радо примио младога монаха и упутио га је да ради са осталим монасима у манастиру оно што му буде наређено, јер га је, каже Данило, хтео „искусна показати ва всаком деле, и по том на бољши сан устројити“.7

Арсеније је, прича даље Данило, вредно и предано радио што му је било

↑ Арсенијева биографија унета је као прва архиспископска бнографија у Зборник живота краљева и архиепископа српских (издање Ђ. Даничића, 1866, стр. 232-272). — У једном позном рукопису, који се налази у Народној библиотеци (Љуб. Стојановић, каталог Народне библиотеке IV, 1903, 382), а који је подробно описао Љуб. Стојановић (Гласник 63, 1885, 264-5; ср. и Starine 13, 1881, 165) помиње се, да се у једном рукопису налазе Житија српских архиепископа, и међу њима и Арсенијева биографија. Љуб. Стојановић каже, да је та биографија иста као и она, штампана код Даничића. — У Хиландару има у једном зборнику, писаном у 19 веку, посебна Арсенијена биографија (Sava Chilandarec, Rukopisy a starotisky Chilandarske, 1897, 82), што такође потврђује хипотезу Ивана Павловића, да су биографије у т. зв. Даниловом Зборнику првобитно биле писане скака за себе. Биографија Арсенијева у Хиландарском зборнику свакако је иста она, која се налази у Зборнику живота. — Архимандрит дечански Серафим Ристић штампао је у познатој својој књижици Дечански споменици (1864) на стр. 36—7 „Кратки животопис Св. Арсенија, архиепископа српског и пријемника Св. Саве“. Цео тај чланак, који заузима без мало две штампане стране, штампао је Ристић под наводницима, али није назначио, шта је управо тај чланак и одакле га је узео. Вероватно је Ристић то преписао нз неког рукописа, али би важно било знати, какав је то рукопис и из кога је доба. Само житије, како га је Ристић штампао, прави утисак проложног житија, али са врло позним додацима. Због неких детаља тешко је претпоставити, да је то Арсенијево житије забележено по народној традицнји, а није ни извод из Данила. У томе се житију прича, да је Сава поставио Арсенија за архиепископа „около лета 1232“, да се Арсеније родио „во Сирми, во веси зонома Дабар, близ Дунава реки и града Сланкамена, а у древне књиге каже, да се родио у Далмаци, близо мора Адријатическаго“. Даље се ту прича, да је Сава поставив Арсенија прво за игумана у Жичи, па после за архимандрита у Студеници. За Жичу каже, да је уз њу подигнут један град, „иже и данас стојит“. Сава и Првовенчани су, прича се ту даље, због нападаја Угара, који „не бјаху .... јеште просвештени свјатим јевангелијем“, изабрали за архиепископију „место из древље зовомо Дарданија, а ниња зовома Метохија нарицајетсја, од Турков прозвана Дукађин, (понеже дукатус јест славни)“. Ту, у плодном крају, подигао је Сава три цркве „и наименоваша Пећ, и тамо Свјатаго Арсенија чудотворца постави на своје место архиепископом всеј српској земљи“. Цело је ово житије чудно и необјашњиво. Откуда писцу детаљи о месту рођења Арсенијевог, и то још у две разне версије? Има у овом житију неких података, који се налазе и у Троношцу (Арсеније игуман у Жичи, Сава наређује Арсенију, због опасности од Мађара, да нађе друго место за архиепископију), те су вероватно оба имали исти извор.
↑ Данило 256. По једној напомени код Данила изгледа као да је њему било наређено, да напише биографије српских архиепископа: „Ми же видештеј такова исправљенија и подвиги сих светих, јако и повелена нам извештајем“ (253).
↑ „Зде убо сушту ти ва богодарованеј ти државе“ (258).
↑ Записи, у којима се помиње Арсеније штампани су у познатој збирци Љуб. Стојановића, Стари српски записи и натписи, I—VI, а служба Арсенијева у Србљаку (1861) 40а—45б и 47б—48б. Ова служба као да је у првобитној редакцији написана између 1346 и 1371, јер у једној стихири помиње Арсенија као „благоверному царју нашему поборника“. — По једну или две стихире из службе Арсенију издали су: В. Јагић, Starine 5 (1873) 7, из једног типика 13 века („рукопис је, каже Јагић, ријетке красоте, писан на кожи“), који се налазио у Петроградској публичној библиотеци, затим Љуб. Стојановић у Каталогу рукописа Народне библиотеке у Београду (1903, стр. 58), из једног минеја, што га је 1342 писао Станислав великом војводи Оливеру (рукопис је нестао за време последњег рата) и Конст. Јиречек у Гласнику 40 (1874) 136, из познатог Зборника, писаног 1619, који је био својина Павла Шафарика и налази се у Прагу. Сем тога, има служба Арсенију у једном минеју за октобар, писаном 1388, у збирци рукописа Хлудова (ср. Starine 5, 7), затим у једном псалтиру, писаном 1520, који се налази у цркви Риза Богородице у Боки Ко- торској (Гласник Земаљског музеја 32, 1920, 290), у једном минеју за октобар, писаном у 16 веку, који се налази у Софији (Споменик 37, 1900, 30), у једном минеју за октобар, писаном у 16 веку, који се налази у Хиландару (Препис те службе уступно ми је љубазно на употребу г. проф. Вл. Ћоровић. Она служба као да је писана убрзо после Арсенијеве смрти: „Јаже о њем видеште рцем“, „Сабраше се погребсти тело јего“, а чеда његова „сатржествујут красноје успеније“), у једном зборнику у Српској академији, који је писао Гаврило Стефановић 1730—1740 (Љуб. Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 1901, 20) и у једној збирци служби разним свецима, писаној 1736 (1. с, 37). Љуб. Стојановић помиње међу рукописима Српске академије (1. с, 26) један минеј за октобар 16—17 века, и каже, да у њему има служба Арсенију, али је у том рукопису под 28 октобром само напомена, да се служба Арсенијева налази на крају рукописа, међутим крај рукописа фали и службе у њему нема. — Литература о Арсенију је незнатна. Посебне расправе о њему нема, него су подаци о њему изложени у Историјама српске цркве, па и то готово увек сасвим кратко: Е. Голубинскій, Краткій очерк исторіи православнмх церквей (1871) 456—7; Н. Дучић, Историја српске православне цркве (1894) 126—7. Опширније је израћена Арсенијева биографија у Србљаку (1861) лист 456—476, углавном по Троношцу и Теодосију, са неким додацима (н. пр. да је Сава поставио Арсенија за игумана у Жичи пре свога првог пута на исток, да би манастир имао добру управу за вре- ме његова отсутства; да је Арсеније поставио за архиепископа у Жичи Саву II). Најопширније је израдио Арсенијеву биографију Н. Ружић у својој Историји српске цркве II (1895) 208-31, углавном по Данилу и Троношцу, али је ту, сем нешто тачних опазака, набацана гомила фраза без смисла и без ослонца у изворима.
↑ У оба т. зв. карловачка рукописа, које је Даничић употребио издајући Зборник живота краљева и архиепископа, стоји, да је Арсеније био „рожденијем од сремскије земле", међутим у старијем, лавовском, тексту пише, да је био „од српскије земље" (236). На жалост нико није утврдио како то место гласи у осталим рукописима, особито у хи- ландарском из 1553. Занимљиво је да има још јсдан исти случај у Ар- сенијевој биографији (266). За једног глувонемог младића, који се излечио на Арсенијевом гробу у оба карловачка рукописа пише, да је био „од сремскије", а у лавовском опет да је био „од српскије" земље. Пи- тање, који је текст тачан и да ли је Арсеније био из Срема или из „српске земље", тешко је насигурно решити без података о томе, како то место гласи у другим, особито у старијим текстовима. Али се са више вероватноће може претпоставити, да је у првобитном тексту стајало, да је Арсеније из Срема, пре свега стога, што тај текст имају оба карловачка текста, који су врло добри и верни преписи, затим што лавовски, противно карловачким рукописима има и на другом поменутом месту у причи о глувонемом младићу, да је из српске земље.

[1] Арсенијева биографија унета је као прва архиспископска бнографија у Зборник живота краљева и архиепископа српских (издање Ђ. Даничића, 1866, стр. 232-272). — У једном позном рукопису, који се налази у Народној библиотеци (Љуб. Стојановић, каталог Народне библиотеке IV, 1903, 382), а који је подробно описао Љуб. Стојановић (Гласник 63, 1885, 264-5; ср. и Starine 13, 1881, 165) помиње се, да се у једном рукопису налазе Житија српских архиепископа, и међу њима и Арсенијева биографија. Љуб. Стојановић каже, да је та биографија иста као и она, штампана код Даничића. — У Хиландару има у једном зборнику, писаном у 19 веку, посебна Арсенијена биографија (Sava Chilandarec, Rukopisy a starotisky Chilandarske, 1897, 82), што такође потврђује хипотезу Ивана Павловића, да су биографије у т. зв. Даниловом Зборнику првобитно биле писане скака за себе. Биографија Арсенијева у Хиландарском зборнику свакако је иста она, која се налази у Зборнику живота. — Архимандрит дечански Серафим Ристић штампао је у познатој својој књижици Дечански споменици (1864) на стр. 36—7 „Кратки животопис Св. Арсенија, архиепископа српског и пријемника Св. Саве“. Цео тај чланак, који заузима без мало две штампане стране, штампао је Ристић под наводницима, али није назначио, шта је управо тај чланак и одакле га је узео. Вероватно је Ристић то преписао нз неког рукописа, али би важно било знати, какав је то рукопис и из кога је доба. Само житије, како га је Ристић штампао, прави утисак проложног житија, али са врло позним додацима. Због неких детаља тешко је претпоставити, да је то Арсенијево житије забележено по народној традицнји, а није ни извод из Данила. У томе се житију прича, да је Сава поставио Арсенија за архиепископа „около лета 1232“, да се Арсеније родио „во Сирми, во веси зонома Дабар, близ Дунава реки и града Сланкамена, а у древне књиге каже, да се родио у Далмаци, близо мора Адријатическаго“. Даље се ту прича, да је Сава поставив Арсенија прво за игумана у Жичи, па после за архимандрита у Студеници. За Жичу каже, да је уз њу подигнут један град, „иже и данас стојит“. Сава и Првовенчани су, прича се ту даље, због нападаја Угара, који „не бјаху .... јеште просвештени свјатим јевангелијем“, изабрали за архиепископију „место из древље зовомо Дарданија, а ниња зовома Метохија нарицајетсја, од Турков прозвана Дукађин, (понеже дукатус јест славни)“. Ту, у плодном крају, подигао је Сава три цркве „и наименоваша Пећ, и тамо Свјатаго Арсенија чудотворца постави на своје место архиепископом всеј српској земљи“. Цело је ово житије чудно и необјашњиво. Откуда писцу детаљи о месту рођења Арсенијевог, и то још у две разне версије? Има у овом житију неких података, који се налазе и у Троношцу (Арсеније игуман у Жичи, Сава наређује Арсенију, због опасности од Мађара, да нађе друго место за архиепископију), те су вероватно оба имали исти извор.

[2] Данило 256. По једној напомени код Данила изгледа као да је њему било наређено, да напише биографије српских архиепископа: „Ми же видештеј такова исправљенија и подвиги сих светих, јако и повелена нам извештајем“ (253).

[3] „Зде убо сушту ти ва богодарованеј ти државе“ (258).

[4] Записи, у којима се помиње Арсеније штампани су у познатој збирци Љуб. Стојановића, Стари српски записи и натписи, I—VI, а служба Арсенијева у Србљаку (1861) 40а—45б и 47б—48б. Ова служба као да је у првобитној редакцији написана између 1346 и 1371, јер у једној стихири помиње Арсенија као „благоверному царју нашему поборника“. — По једну или две стихире из службе Арсенију издали су: В. Јагић, Starine 5 (1873) 7, из једног типика 13 века („рукопис је, каже Јагић, ријетке красоте, писан на кожи“), који се налазио у Петроградској публичној библиотеци, затим Љуб. Стојановић у Каталогу рукописа Народне библиотеке у Београду (1903, стр. 58), из једног минеја, што га је 1342 писао Станислав великом војводи Оливеру (рукопис је нестао за време последњег рата) и Конст. Јиречек у Гласнику 40 (1874) 136, из познатог Зборника, писаног 1619, који је био својина Павла Шафарика и налази се у Прагу. Сем тога, има служба Арсенију у једном минеју за октобар, писаном 1388, у збирци рукописа Хлудова (ср. Starine 5, 7), затим у једном псалтиру, писаном 1520, који се налази у цркви Риза Богородице у Боки Ко- торској (Гласник Земаљског музеја 32, 1920, 290), у једном минеју за октобар, писаном у 16 веку, који се налази у Софији (Споменик 37, 1900, 30), у једном минеју за октобар, писаном у 16 веку, који се налази у Хиландару (Препис те службе уступно ми је љубазно на употребу г. проф. Вл. Ћоровић. Она служба као да је писана убрзо после Арсенијеве смрти: „Јаже о њем видеште рцем“, „Сабраше се погребсти тело јего“, а чеда његова „сатржествујут красноје успеније“), у једном зборнику у Српској академији, који је писао Гаврило Стефановић 1730—1740 (Љуб. Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 1901, 20) и у једној збирци служби разним свецима, писаној 1736 (1. с, 37). Љуб. Стојановић помиње међу рукописима Српске академије (1. с, 26) један минеј за октобар 16—17 века, и каже, да у њему има служба Арсенију, али је у том рукопису под 28 октобром само напомена, да се служба Арсенијева налази на крају рукописа, међутим крај рукописа фали и службе у њему нема. — Литература о Арсенију је незнатна. Посебне расправе о њему нема, него су подаци о њему изложени у Историјама српске цркве, па и то готово увек сасвим кратко: Е. Голубинскій, Краткій очерк исторіи православнмх церквей (1871) 456—7; Н. Дучић, Историја српске православне цркве (1894) 126—7. Опширније је израћена Арсенијева биографија у Србљаку (1861) лист 456—476, углавном по Троношцу и Теодосију, са неким додацима (н. пр. да је Сава поставио Арсенија за игумана у Жичи пре свога првог пута на исток, да би манастир имао добру управу за вре- ме његова отсутства; да је Арсеније поставио за архиепископа у Жичи Саву II). Најопширније је израдио Арсенијеву биографију Н. Ружић у својој Историји српске цркве II (1895) 208-31, углавном по Данилу и Троношцу, али је ту, сем нешто тачних опазака, набацана гомила фраза без смисла и без ослонца у изворима.

[5] У оба т. зв. карловачка рукописа, које је Даничић употребио издајући Зборник живота краљева и архиепископа, стоји, да је Арсеније био „рожденијем од сремскије земле", међутим у старијем, лавовском, тексту пише, да је био „од српскије земље" (236). На жалост нико није утврдио како то место гласи у осталим рукописима, особито у хи- ландарском из 1553. Занимљиво је да има још јсдан исти случај у Ар- сенијевој биографији (266). За једног глувонемог младића, који се излечио на Арсенијевом гробу у оба карловачка рукописа пише, да је био „од сремскије", а у лавовском опет да је био „од српскије" земље. Пи- тање, који је текст тачан и да ли је Арсеније био из Срема или из „српске земље", тешко је насигурно решити без података о томе, како то место гласи у другим, особито у старијим текстовима. Али се са више вероватноће може претпоставити, да је у првобитном тексту стајало, да је Арсеније из Срема, пре свега стога, што тај текст имају оба карловачка текста, који су врло добри и верни преписи, затим што лавовски, противно карловачким рукописима има и на другом поменутом месту у причи о глувонемом младићу, да је из српске земље.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]