Аох, побро

Аох, побро  (1861)  Писац: Владимир Васић

Аох, побро, докле ћемо вако,
Да л’ ће беди скоро бити краја?
Кад се сетим шта бејах до јако,
Плакао бих ка’ Адам спрам раја.

Дође л’ зима у нас дрва нема,
Гучимо се један уз другога,
Та на зими ником се не дрема,
Тужан побро да времена злога!

Соба хладна а вечера јадна,
А о ручку ни спомена нема,
Хеј! на пољу оштар ветар руби,
Ја цвокоћем, ти цвокоћеш зуби!

Дође л’ лето онда дуги дани,
Изгладни се па спавати не да,
Тужан трбух! тад се воћем храни,
Пара немам! Е готова беда!

Дође л’ јесен, ми у винограду,
— Ка’ јазавци када грожђе краду, —
Па ја крадем, па ти побро крадеш,
Кад ухвате, е да л’ бију знадеш?

Свуд је беда, свуд нас беда срета,
Збори, побро, докле ли ће тако?
Зар у беди да нам младост цвета?
Та говори да л’ је гори пак’о?

Гле ти дрхтиш, та не дрхти, болан!
Ево пара, хајде да се пије,
Буди вес’о, буди мало вољан!
Сад ће винце да те поугрије.

Докле траје, дотле нека лаје,
Докле има, дотле понапиј се,
Кад нестане беда ће да зјаје,
А ти онда само беди смиј се!

1861.

Извор

1865. Песме Владимира Васића. Издане на свет након смрти његове. Земун: Штампарија И.К.Сопронова. стр. 96-97.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.