Андромеда3/ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

Андромеда - АТ ТРЕЋИ
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ПРИКАЗАЊЕ ПРВО



* * *


ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

ГЛАУКО И АНДРОМЕДА СВЕЗАНА НА ШКОЉУ


ГЛАУКО

     О несрећна дјевојчице,
не краљице свијетла веће, 1100
пери сузам плачно лице:
глас ти носим пун несреће!
     Нерејиде виле од мора
Худе, прике и немиле
сред очина бистра двора 1105
злу су одлуку одлучиле.
     Цијениш овди ти свезана
на пустошној стијени стâти
да ти се од њих сегај дана
лијеп вјереник буде дати, 1110
     а оне справне твому јаду
обећане мјеште вјере
осудише да те младу
срда од мора зла прождере!
     Срда, од које не прибива 1115
звијер у морском гора скуту,
очи су јој пуне гњива,
у устијех носи смрт приљуту.
     Оне су те силној срди
осудиле ер њекада 1120
мајка твоја њих погрди
бивши од твога доба млада.
     Захвали се она охола,
паче опћи још хвалити
од њихова свега кола 1125
веле веће љепша бити.
     Ја сам врле ове одлуке,
које учини скуп немили,
пун жестоке слушô муке
у дубокој скровен спили. 1130
     И засве сам Глауко славни
ја морскијех бог од вода,
драг ми није њих издавни
начин и ова прика згода,
     тим ти дођох ријети сада 1135
да жуђена вјереника
већ не чекаш тужна млада
него силну смрт без лика.
     Још ћу поћи ријети твому
ћаћку и мајци да приправе 1140
твому тијелу прождртому
мјеште пира смртне справе.

АНДРОМЕДА

     Вајмех мени несрећници,
овако сам ја издана,
ова ми су сегај дана 1145
обећана вјереници!
     Када цијењах ја највеће
мирна трајат моја љета,
немили ме удес смета,
обстиру ме све несреће! 1150
     Овако ли, ћаћко мили,
твоју кћерцу обљубљену
на пустошну стави стијену
и подложи морској сили!
     Твој једини пород гине, 1155
а ти стојиш, јаох, далече,
то ли ове даре стјече
тко наредбе слуша очине!
     Ах, охола мајко моја,
заточнице божанствена, 1160
ево хвале ку хваљена
тва љепота стећ достоја!
     Тва праведна кћерца трпи
за те криву смртне муке,
Нерејида злијех су одлуке 1165
да ју врла звијер раздрпи!
     Ах, несрећна Андромеда,
под злом ти се звлјездом роди
да се у морској гњивној води
напокоњи твој чâс гледа! 1170
     да наказни силне и худе
страховита врла утроба
мраморнога мјеште гроба
мом несрећном тијелу буде!
     Ах, немиле, ах, срдите 1175
Нерејиде неправедне,
без кривине моје ниједне
што ме младу, јаох, морите!
     Ако ваша ктје врлина
да млађахна ја на свити 1180
будем тешку смрт поднити
ради гријеха материна,
     чему други не нађете
смрти обичне начин који
свјетлости се мôј пристоји, 1185
прем су силне ваше освете!
     Да ме умори смрт опака
младу, жô ми не би било,
само да ме мртво тило
укопано буде пака, 1190
     нека ћаћко мој љубљени
и мâ мајка уцвиљена
удјељати врху стијена
надгробницу буде мени
     да дворкиње драге моје 1195
сипљућ на ме дробно цвитје
немилосно плачу битје
укопане све госпоје.
     Вајмех, има смрт немила
мê млађахне данке стрти, 1200
и умријети мени је сила,
и није лијека мојој смрти!
     Није лијека, ах, јаох мени,
тријеби је, тријеби изгубити
драги живот обљубљени, 1205
тријеби је, тријеби, јаох, умрити.
     Умријети ћу тужна млада,
и није да ме тко пожали,
све су овди морски вали,
милосрдје кијем не влада. 1210

Овди исходе Нерејиде срдом морском.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.