Андрија Хумски/30

ТРЕЋИ ЧИН

ПОЈАВА ДВАНАЕСТА

ПОЈАВА ДВАНАЕСТА
КРАЉ РАДОСЛАВ, КРАЉИЦА АНА, РАДАН, АНДРИЈА, НОВИЦА, РАДОСЛАВ, РВСТИСЛАВ, РАДОШ, МИЛУТИН, ЗАВИША и велики број војвода. Са друге стране улази БОРИСАВЉЕВИЋ, а за њим МИШЕТИЋ носи на стребрној табли хлеб, со и златан пехар вина. Краљ и краљица на престолу. РАДАН ниже престола до краља.

КРАЉ РАДОСЛАВ (устаје):
На збору видим прву властслу,
Стубове свега мога краљевства.
Са милошћу вас здравим краљевском,
Нек сами собом овде чујете
О трајној вези, коју постављам
Између свога светлог краљевства
И Дубровника града блистава.
Нек носиоци тога знамења
Слободно приђу моме престолу!
Посланици прилазе.
БЕРИСЛАВИЋ:
Пресветли краљу, круно блистава,
Ногим ти поздрав с топлим жељама
Од кнеза свога, већа градскога.
Године ове нек се обнове
Сви пријатељски наши односи,
То беше жеља града целога,
И кнеза нашег, већа, властеле.
Скерлет и свила — мали поклони —
Што веће шаље твоме престолу,
У ризници се твојој находе.
А овде, ево, у зник верности
И пријатељских наших услуга
У име већа, града. властеле
Хлеб, со и вино теби носимо.
Мишевић подноси.
КРАЉ РАДОСЛАВ (узма пехар):
Ја пријатељство ценим високо,
А добре везе с таквим суседом
Долазе мени два пут милије.
К'о што се рубин сија блиставо
У сјају своме овог пехара,
Кваљевски престо нек би сијао
Кроз дуга лета, целе векове!
(Испија и пружа пехарнику Радану.)
Радан скрсти руке на прса.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Придржи пехар! Ил си заспао?
Радан се не миче.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Шта видим сада —
КРАЉИЦА АНА (устаје нагло):
Са њим у пропаст!
Милости нема, нема —
АНДРИЈА (ступи напред):
Станите!
У српској земљи нема витеза,
Пехара кој' би теби примио!
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Зар ти је глава —
КРАЉИЦА АНА:
Смрт свима! Или —
АНДРИЈА:
Нисам свршио.
Друкчију имам здравит' здравицу.
У српској земљи нема витеза,
Пехара кој' би теби примио!
Не рекох, чујеш, само олако.
Истину велим, ил’ ћеш мислити,
Да ништа није од твог недела
И до нас свуда силно допрло?
Зар мислиш, сјајност круне злаћене
Толика беше, тако велика,
Заслепит’ очи да је могла нам.
То да у сјају твога престола
Видели нисмо срамну ругобу.
Како се руга српском имену,
Како се смеје вашој прошлости?
Данас је, ево, свима свануло,
И за то велим, нема витеза,
Од тебе кој’ би пехар примио.
Силази доде с трошна престола,
К’о што му сјајност беше варљива!
На ватру престо, пламен огњени!
ВЛАСТОЉУБ (ступи напред):
Дошло је доба да се видимо
У двору твоме мало друкчије,
На рочиште смо овде сазвани,
Рочиште свију твојих недела,
Ти знадеш мене, знадеш другове,
Стоструко што ми платит’ дугујеш,
Дошло је доба, такој наплати!
КРАЉИЦА АНА:
Ти силу силом!
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Слуге, војводе!
ВЛАСТОЉУБ:
Не зови војске, против тебе је!
Погледај тамо, слушај усклике,
С урнебесом како долазе!
АНДРИЈА:
У пламен престо!
ВЛАСТОЉУБ:
У пламен престо! Или још боље:
У пламен њега с клетом Гркињом,
А престо даље нека остане,
Нек на њем седн њега достојан,
Нек круну носи краља српскога.
АНДРИЈА:
С престолом доле, знаком краљсвским!
ВЛАСТОЉУБ:
Чујете л’ ове громке усклике,
Од војске амо како долазе.
Чујете л’ име чије спомињу
Владислав краљем српским постаје.

За то су се време посланици уклонили на страну. Око Властољуба се скупила веча а око Андрије мања група. Неколико пута чула се јака вика с поља, звекет оружја, трубе, звона и усклици — Један придржи пехар.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.